Milorad Ulemek:

Милорад Улемек: ГВОЗДЕНИ РОВ

М ВООК5 АЛФА

2004.

Босна - КОТА 1121

Покушао сам да отворим очи, тело нисам осећао, била је потпуна тишина, владао је мрак. Док сам с муком подизао капке, схватио сам да су ми уста, нос и уши пуни земље. Нисам могао да се померим. Покушао сам да се сетим шта се, заправо, догодило и на свој ужас схватио да сам жив затрпан. Последње чега сам се сећао то је да смо били нападнути и да сам трчао кроз ров према земуници да покупим још муниције. Као кроз сан још сам чуо повике Руса Сергеја: "Давај, давај!" Знам да сам утрчао у земуницу, протрчао кроз њен први део, где смо још од почетка напада на нашу линију одбране сместили шеснаест рањеника. Они су ме молили за помоћ: - да не падну живи у руке балијама, већ да их побијем кад дође време за то. Се-ћам се још само блеска и заглушујуће буке. После то-га ништа. Мрак и тишина, жив затрпан, сам. Да ли сам рањен? То још нисам могао да утврдим, јер ме је све болело, глава ми је пуцала, а ипак сам покушао да се оријентишем у времену и простору. Обузела ме пани-ка, једва да сам могао да дишем због земље која је би-ла на мени, око мене и у мени. Говорио сам себи: "По-лако, Ћоро, смири се, полако." Онда поново питање: "Да ли сам ја уопште жив?" Смрт не изгледа овако, го-ворио сам себи, осим ако ме нису живог закопали. Али да јесу, био бих у сан 757e42hh 076;уку, бар бих осетио мирис цвећа... Или су ме, можда, само бацили у рупу и затрпа-

ли?! Паника ме није напуштала, једноставно нисам знао шта да радим. Питања су навирала: "Колико ду-го лежим овде и шта је са осталима? Да ли је артиље-рија погодила ову земуницу и живог ме закопала?" Најгоре ми је било што нисам знао да ли је дан или ноћ. Сетио сам се да имам сат са трицијумским казаљкама који је светлео и у највећој тами. То је био по-клон од мога оца када сам 1991. године полазио у овај јебени рат. Покушао сам да извучем леву руку не бих ли приближио сат очима које су ме пекле јер су биле пуне земље. Док сам покушавао да извучем руку, упо-редо сам полако покретао цело тело. Ноге су ми биле сасвим приклештене у висини колена, а на себи сам имао товар земље. Када сам напокон успео да ослобо-дим леву руку, хтео сам то исто да урадим и са десном, што је ишло мало лакше. Лежао сам на стомаку. Не знам зашто, али ми је кроз главу пролетела мисао ка-ко сам пре само два месеца, док сам био на одсуству, првом после четири године повлачења по разнора-зним вукојебинама и гудурама, исто овако лежао на Ади и пио колу, док ми је сунце грејало леђа. Овде то-га није било: ни коле, ни сунца - само тама, бол и страх. Пакао. Не, не, пакао не изгледа овако, не осећа се мирис сумпора, нема ватре, ни дима, а не видим ни господина са роговима, репом и трозупцем на који на-бија све оне који су у животу направили више срања него добрих дела. Сам себи поново говорим: "Ћоро, јебеш Аду, колу, пакао и остала срања, види како мо-жеш да се извучеш из ове ситуације. Ниси прошао све то да би овде остао закопан као пацов." Ослободивши обе руке, покушао сам да рашчистим земљу око главе како бих могао да дишем. У исто време мрдао сам ра-менима и горњим делом тела не бих ли отресао хрпу земље која ми је притискала леђа. Полако сам успео да ослободим горњи део тела скоро до задњице, али су

ми ноге и даље биле приклештене, а бол се пео уз кичму. Само да она није сломљена, да нисам остао непокретан. Међутим, пошто сам успео да померим руке и горњи део тела, схватио сам да је све у реду и да је про-блем само у ногама. Ставио сам руке у позицију за склекове и покушао да извучем ноге. Док сам тело по-влачио унапред, експлозија бола одјекнула је у мојој глави. Долазило је из леве ноге. Савио сам се у струку и рукама опипавао око колена да бих утврдио шта ми то притиска ноге. Напипао сам огроман балван, који је вероватно приликом експлозије пао са горњег дела земунице. Нема шансе да се извучем, балван је био те-жак бар четири стотине кила. Знао сам како су овде градили земунице, ова линија је издржала и бомбардо-вање натовских авиона када су прошле године тукли по свему што је српско. То је била озренска буква, брате мој, неуништива. То ме убило у појам, имао сам утисак да су ми ноге тридесетак сан 757e42hh 090;иметара утисну-те у земљу. "Јеби га, Ћоро, неко прави отиске на холи-вудском булевару, а тебе ће да утисну у ову рупу", по-мислио сам. Сетио сам се да сам, у ствари, све ово за-почео не бих ли успео да видим колико је сати. Поди-гао сам руке до висине главе и опипао десном чланак леве, где је требало да се налази сат. Прсти су ми го-ворили да је сломљен. Стакло је пукло, а казаљке су светлеле у мраку и висиле једна преко друге. То ме је разбеснело - зар сат који ми је сав поносан дао мато-ри када сам кретао у рат? Његов син иде да брани Срп-ство - на сав глас је по комшилуку трабуњао о томе иако сам био као везиста додељен у гардијску бригаду која је кретала на Вуковар. Била је то "ракета", сат који је он добио као један од најбољих старешина који су похађали Московску војну академију крајем четрдесетих година, док је Тиле био у љубави са Стаљином. Баш ми је било криво, али шта је ту је. Док сам разми-

шљао о сату, синуло ми ЈС да ако ЈС пукло стакло, то ЈС вероватно било или због детонације, или од мог пада и као последица затрпавања. Схватио сам да ја, запра-во, ништа не чујем и помислио да су ми од експлозије вероватно отишле бубне опне. Прстима сам додирнуо уши и осетио нешто лепљиво на образима, помешано са прашином и земљом. Знао сам да је то крв која ми је цурила из ушију. У исто време морила ме је неописива жеђ. Раније сам слушао да човек када је рањен или доживи неки шок, постаје напрасно жедан, орга-низам реагује тако што повлачи све сокове и излуче-вине не би ли обезбедио већи имунитет за тело. Жеђ је у овом тренутку била нерешив проблем број два. Проблем број један је, наравно, био тај што ми је огромна босан 757e42hh 089;ка буква приковала ноге, што сам био непокретан и затрпан на овој чуки. Нисам имао идеју како да их решим. Размишљајући о томе, одлутао сам на дешавања пре целе ове катастрофе која ме је заде-сила. Присећао сам се тог јутра, у ствари, не знам да ли је то било јутрос, пошто нисам имао појма колико дуго лежим затрпан и да ли је напољу ноћ или дан. Али нема везе, помислих, мора да је то почело тога јутра када је стражар који је био у бункеру на крају де-сног рова дотрчао и упао у земуницу, где се дневна смена управо будила и спремала да попије прву јутарњу кафу и поједе нешто за доручак пре него што пре-узме своју смену надгледања линије из рова. За тај ров су говорили да је неосвојив, један од ретких који бали-је нису успеле да узму током целог рата. Последње две године у овом делу ратишта водиле су се рововске борбе по шаблону Првог светског рата. Стражар је утрчао у земуницу у којој је била смештена команда тога дела линије и два одељења Гвозденог вода, који је добио назив по првом, нажалост покојном, командиру овог неуништивог вода, како су га још звали у брига-

ди Озренског корпуса. Одмах са врата сасуо је бујицу неразумљивих речи и видело се на њему да је прилично успаничен. Командир првог одељења, Гавра, брка-ти Црногорац који је бранио ров још од дана када је направљен, погледао га је кроз сањиве капке преко лименке из које се пушила кафа и лењо му рекао у ње-говом типичном маниру:

"Ђе си навро, јуне једно, сједи ту па реци што имаш. Немој ми ту харлакати као да те ђаволи јуре."

Стражар је сео са друге стране дугачког стола од грубо тесан 757e42hh 080;х дасака, око кога се окупила тек неколи-цина бораца из Гавриног одељења. И они су тупо зури-ли у придошлицу. Почео је да замуцкује и неповезано говори како се са задње стране рова, кроз траншеје за извлачење рањеника, приближавају балије и да их има тридесетак. На те његове речи у земуници се разлегао смех, сви они који су се још излежавали, укључујући и мене, почели су да се дижу из својих лођа, које су служиле уместо кревета, укопане у бочне делове земуни-це на два нивоа, подсећајући ме на планинарске домо-ве. Лође су биле направљене од дасака, као преграде, где се, ако се мало збију, могло сместити око четрде-сет људи за не дај боже. Док сам навлачио чизме, чуо сам Гавру где онако шеретски пита придошлицу, ина-че младог момка, који је тек два месеца био доброво-љац у трећем одељењу Гвозденог вода: "А да нијеси међу њима видио и моју бабу Санелу?" На то се зему-ницом опет разлегао смех, много јачи, јер су већ сви били устали и почели да се скупљају око стола који је био у централном делу, привучени смехом осталих. Момак се збунио, на његовом лицу су се истовремено очитавали страх, бес и очај, јер је сад већ било очи-гледно да је видео нешто што га је веома уплашило и потресло. Таман је хтео још нешто да каже, кад је Га-вра опет загрмео и почео да му објашњава како за три

године нико није успео да се приближи овом рову и ка-ко он мора да је сањао, јер је било немогуће да балије приђу са задње стране. То би значило да су прошли кроз поток у коме је било толико мина и разноразних замки изненађења да ће ако икада овај јебени рат бу-де готов, бити потребно десет шлепера да би се све мине однеле одатле. У пола Гаврине реченице и са ле-ве и са десне стране чули су се рафали и детонације. У земуници је на тренутак завладала тишина и на лици-ма свих могао сам да видим запрепашћење и невери-цу. То је трајало делић секунде. Гавра је одмах почео да наређује и распоређује људе. Напољу је земља већ горела од пуцњаве, детонација и вике оних који су по-чели да излећу још сањиви из својих заклона, трчећи према унапред одређеним позицијама. У трену се це-лом облашћу заорило: "Текбир!" "Алаху екбер!" Сле-дила ми се крв у жилама. Док сам у команди радио у одељењу везе бригаде, слушао сам од бораца и рање-ника који су повремено ту долазили о томе да тако вриште муџахедини који су били у Алијиној војсци и да они кад нападају, не штеде ни своје животе, јер им вера каже да ће ако часно погину у боју, ићи у "џенет" код Алаха, а добиће и девет жена да им у рају служе. То је значило да су око нас биле буквално самоубице, које јуришају док не обаве задатак или док не погину. Како се њихова вриска приближавала, тако је хаос би-вао већи. Док сам узимао пушку, стављао панцир и борбени прслук, у земуницу су унели два рањеника и ставили их на велики сто. Једног сам препознао, до пре два месеца био је возач команданта бригаде. Тра-жио је да буде пребачен на прву линију, да види мало акције. Ево му акције, ем ју је видео, ем је био рањен у ногу и раме. Био је блед као крпа и на лицу му се очитавао страх. Другог нисам познавао, видео сам са-мо да је тешко рањен, био је погођен у стомак. Таман

сам се опремио и хтео да питам нешто момка кога сам познавао, кад је у земуницу упао избезумљени Гавра и повикао на мене: "Ћоро, зови команду и тражи појача-ње! Опкољени смо, после се љубите и кукајте један другом!" Док сам ишао према другом делу земунице у коме је био смештен центар везе, где су спавали ко-мандир вода и везиста, кроз главу су ми пролазиле Га-врине речи: "Опкољени смо!" Сео сам за централу са десет линија, преко које је цео ров био повезан пољ-ским телефонима. Једна од њих била је веза са коман-дом. Почео.сам да притискам дугмад и да нервозно вр-тим индуктор не бих ли чуо познати Иванин глас, која ме је замењивала у вези команде откако сам пребачен у команду батаљона. Таман сам хтео да одустанем, ка-да ми се са друге стране јавио непознати глас. Питао сам да ли је то команда бригаде и зачуо са друге стра-не смех и вику: "Четници, сви ћете на ражањ!" Следио сам се. У први мах сам помислио да је и команда зау-зета, али сам се одмах сетио да је то немогуће, јер се она налазила на осам километара од наше линије од-бране. Са друге стране жице и даље се чуо смех, глас је упорно говорио: "Четници, предајте се па ћемо вас на колац!" Прекинуо сам везу размишљајући шта је то могло да се догоди. Можда су балије стварно прошле иза наших леђа и пронашле телефонски вод који је ишао од положаја до команде, па су се једноставно прикључиле на њега и на тај начин пресретале све по-зиве са нашег положаја према команди батаљона и бригаде. Ако се то заиста догодило, онда нико са наше линије одбране није могао да ступи у везу са било ким, јер су све линије и пољски телефони били прикачени на ову централу. Другим речима, то је био крај. Док ми се свашта мотало по глави, чуо сам како пристижу нови рањеници и Гавру који наређује ше да их сместе. Пошао сам у другу просторију земунице да бих видео

ко је рањен и угледао на поду огромног момка са Ди-наре из Гавриног вода, који је ту дошао пре годину да-на. Нисам могао да видим где је тачно рањен, јер је из њега крв цурила на све стране. У том тренутку ме угледа Гавра и упита да ли сам добио команду. Украт-ко сам га известио о томе шта се догодило и које је мо-је мишљење. Када сам завршио своје ионако конфу-зно излагање, он ме је гледао бело, бркови су му се опустили, изгледао је никад јадније. Чим су му до мо-зга допрле моје речи, стровалио се на два сан 757e42hh 076;ука му-ниције која су стајала у ћошку и загњурио главу у ша-ке. Био је потпуно деморалисан. Напољу је паљба би-вала све јача, а вриска балија све ближа, као да су на-њушили да смо у безизлазној ситуацији. Из минута у минут појачавали су напад. Тада је у земуницу упао Сергеј и просуо бујицу руских речи. Иако нисмо знали руски, разумели смо у секунди све што је рекао и само смо се тупо погледали. А рекао је да су муџе упале у десни ров и да су заузеле крајња два бункера. Он је до-шао по муницију објашњавајући да су Влатко, Стојке, Рамзес и он добро ушанчени у попречном рову и ако буду имали довољно муниције, муџе неће проћи док су они живи. Иза себе сам видео Гавру како устаје и као за себе прича како је немогуће ров одбранити ако је нападнут са задње стране и ако адм не пошаљу појача-ње, питање је сата када ћемо га изгубити. Само смо се погледали и било нам је све јасно. Гавра је пуко. Видео сам Сергеја како у другом делу земунице трпа муни-цију за ПКТ око појаса. За мање од минут био је сав у реденицима док је левом руком понео сан 757e42hh 076;ук бомби. Док је пролазио поред мене, рекао је: "Здравствуј, ка-марад Ћора!" Потом је изашао. У међувремену се по-јавио заменик командира првог одељења, које је држа-ло леву страну рова. Био је унезверен, све је схватио када је видео рањенике по столу и Гавру како изгу-

бљен прича сам са собом. Питао ме шта се дешава, а ја му укратко објаснио то што нам је пренео Сергеј. Рекао је да ни на његовој страни није боље и да од оде-љења које је синоћ бројало дванаест људи, сада има са-мо седморицу способних за борбу. Остали су тешко рањени или мртви. Питао ме шта да радимо. Погледао сам га обесхрабрен и рекао да сам ја само везиста ко-ји је дошао пре два дана да би проверио линије везе, а да ме при том још зову Ћора, и да ја немам представу о томе шта треба да се ради у оваквој ситуацији.

* * *

Тада ме из размишљања трже неко шуштање. Ни-сам одмах схватио шта је то, а било је јасно да ми се полако враћа слух. Лежећи онако приклештен, поку-шао сам да чујем одакле шум долази. Међутим, уз сву концентрацију и напор, разабрао сам само шуштање у сопственим ушима. Нисам знао да ли ми се то слух враћа или се стање погоршава. Бар када бих могао да чујем, било би ми лакше. Овако, ем је тама, ем не чу-јем ништа осим шуштања у ушима и бубњања у глави. Жеђ је постајала све жешћа. Осетио сам да су ми руке скроз утрнуле, прсти као да нису били моји, а када сам покушао да се померим, жуљао ме панцир, који се, ве-роватно због незгодног положаја, урезао испод мишке и зауставио циркулацију у рукама. Помислио сам да га скинем, али сам пре тога морао да се ослободим бор-беног прслука. У ствари, то је био модификовани пр-слук за везисту који је морао да се креће по терену и првој борбеној линији. У прслуку сам имао само два оквира за АП, која су ме сада толико жуљала да сам их осећао преко панцира. Знао сам да морам да се рато-сиљам те заштитне одеће, бар ћу лакше да дишем. Одигао сам се на леви лакат и покушао десном руком

да напипам рајсфершлус од прслука. Када сам га осе-тио под прстима, почео сам да га повлачим. Није ишло, био је упетљан у жице које су ми вириле из го-тово свих џепова. Поред два оквира, остали џепови су ми били пуни жица, клешта, разноразних клема, а би-ла је ту и батеријска лампа. Јеботе, батеријска лампа! Потпуно сам то заборавио. Увек сам у прслуку носио батеријску лампу, малу маг-лигхт лампицу са црвеним филтером за светло. Срце ми је убрзано радило док сам десном руком пипао по џеповима и покушавао да се сетим вде сам је ставио. Напокон сам је нашао у џе-пићу који служи за први завој. Извадио сам је полако, као да је била од порцелана, а онда почео да молим Бога: "Само да ради!" Удахнуо сам дубоко и окренуо механизам за паљење улево, мали црвени сноп се ука-зао. У том тренутку сам се сетио да и ту танану све-тлост може неко да види и одмах угасио лампу.

Мозак ми је радио сто на сат. Анализирао сам си-туацију: "Ако ја не могу да видим никакав трачак све-тлости, прилично је извесно да нико не може да види ни светлост моје лампе." Да сам бар могао да чујем, знао бих шта се дешава око мене. Узео сам лампицу, принео је левом уху и ноктом куцкао по њој. Звук сам чуо као да допире из даљине. Добро је, слух ми се вра-ћа. Одлучио сам да сачекам још неко време како бих чуо шта се дешава пре него што укључим лампу и по-кушам детаљно да осмотрим своју ситуацију. И даље ме је мучила жеђ.

* * *

Сетио сам се да је, док је трајао напад, момак који је био рањен у стомак очајнички тражио воду. Када сам пришао столу и хтео да му је дам, возач командан-та бригаде, који је дошао на линију у потрази за акци-

јом, опоменуо ме је да му не дајем воду, јер је рањен у стомак, а вода ће му само погоршати стање и убрзати смрт. Хтео сам нешто да му кажем, али сам одустао и дао воду рањеном борцу. Погледао ме је празним очи-ма човека који је на издисају. За делић секунде сам по-мислио да и он мени жели нешто да каже. Гавра је и даље шеткао прескачући рањенике, сада их је било је-данаест, и причао сам са собом. У тренутку ме погле-да и рече: "Е па ако је време, онда да изгинемо ка' ју-наци, а не ка' пичке!" Изашао је из земунице певајући "Ој свијетла мајска зоро". Учинило ми се да је пуцња-ва напољу мало утихнула. Хтео сам да изађем из за-клона и одем до Сергеја да питам треба ли му још му-ниције, али сам се сетио да до њега има више од две-ста метара. Како сам овде био тек два дана, нисам нај-боље познав'ао сплет овога до јуче неприкосновеног и неосвојивог рова. Сам себе сам убедио да неко треба да остане с рањеницима. У ствари, тражио сам неко оправдање само да не изађем из заклона земунице. "Кукавице!" - рекао сам себи. Мада ме нико није сма-трао кукавицом и слабићем иако су ме звали Ћора, тог тренутка сам осетио неконтролисан 757e42hh 080; страх. Пи-тао сам се како се он лечи, потискује.

Сети5 сам се да су нас, док смо били код Вуковара, ја још млад борац, везиста у Гардијској бригади, опко-лиле усташе у једној кући на Трпинској цести. Тада сам био са командиром чете, тек промовисан 757e42hh 080;м капе-таном који је дошао из Шездесет треће падобранске и важио за одлучног и храброг старешину. Усташе су нас опколиле зато што једно наше крило није стигло да нам на време заштити бок док смо извиђајући оти-шли напред мало више но што је било планирано. Се-ћам се да смо се сви онако млади ужасно уплашили. То је уједно било моје жешће ватрено крштење. Кад је

капетан схватио шта се дешава, окупио нас је и питао: "Момци, је л' вас страх?" Није било потребе да било ко шта каже, наша лица су говорила уместо нас. Капе-тан нам је рекао да се страх лечи још већим страхом од онога који човек тренутно осећа и мрвицом здравог разума. Један Нишлија из наше групе нашао се да упи-та који то страх може да буде већи. Капетан му је од-говорио да ће га и те како осетити ако се не дозове па-мети. Ако ми због свог кукавичлука будемо дозволи-ли да нас усташе живе ухвате, сазнаћемо шта је то ве-ћи страх док будемо стајали у реду за клање зарђалим бајонетом и гледали како другу поред нас ваде очи и секу језик. То је на нас деловало као седатив. Два сата касније стигла нам је помоћ, извукли смо се живи из опкољене куће, и научили лекцију о страху. У том тре-нутку чуо сам звоњаву централе. Команда, помислио сам и јурнуо према телефону. Када сам стиснуо слу-шалицу и рекао: "Ћора, Гвоздени вод", са друге стра-не сам чуо онај глас од малопре: "Ћоро, па ди си Ћо-ро, добићеш ти гвоздени колац у дупе." Спустио сам слушалицу. Иако сам био веома уплашен, тада сам осетио како првобитни страх лагано попушта. Знао сам да је победио онај већи. Улетео сам у земуницу и питао рањенике могу ли да издрже. Чуло се само кука-ње и мумлање. Глупо питање, помислио сам. Отворио сам сан 757e42hh 076;ук с муницијом и почео да вадим реденике и опасујем се бомбама. Решио сам да одем до Сергеја, дотурим му муницију и уједно се распитам какве су нам шансе за пролазак кроз пакао. Кад сам на себе на-товарио муницију, једва сам устао од тежине и кренуо од земунице десно, кроз ров који је био дубок више од два метра. Ишао сам у правцу пуцњаве удаљене неких сто метара напред. Ров је био ископан у цикцак, што нас је штитило од директних артиљеријских погодака. Ако би упала граната, могла је да угрози само оне ко-

ји су се налазили у кривини где је пала, остали су били заштићени. На сваких педесет метара био је укопан усек и наткривени положај за стрелца. Он је на пред-њој страни имао такозвани хватач метка, што је пот-пуно штитило стрелца од погодака са предње стране рова, а при том је стрелац имао одличан видик и про-стор за гађање свега што се мицало у његовом видо-кругу. Како сам се више приближавао Сергејевом по-ложају, тако је пуцњава постајала жешћа. Богами, Рус је баш прашио. Пришао сам на четрдесет до педесет метара и угледао три леша како леже потрбушке, ма-ло даље била су још два. По униформама сам препо-знао да су то наши борци. Били су крвави, а мене је спопала мучнина. Мада нисам гадљив, пошто ми је ово била пета година по разноразним ратиштима, од овога призора ми се желудац попео у грло, али нисам имао шта да повратим пошто од синоћ ништа нисам ни јео. Махинално сам погледао на сат, било је про-шло подне. Пуцњава је трајала већ добрих шест сати, а крај јој се није назирао. Скоро сам стигао до места где је био Сергеј са осталима. Чуо сам га како пева Интернационалу и виче: "Давај, давај, Рамзес!" Иза-шавши из последње кривине рова, угледао сам их у бункеру, обавијене димом од пуцњаве. Испред је било Стојкетово тело у седећем ставу, са пушком у крилу. Застао сам и загледао се у њега. Изгледао је као да је сео да се одмори, а из груди и уста му је цурила крв. Сетио сам се да су се синоћ, док смо седели у земуни-ци после вечере и причали уобичајене ловачке и рат-ничке приче, Стојке и Динарац замало потукли због тога што је Стојке прочитао Динарцу Андрићеву де-финицију човека са Динаре. Стојке је лежао на свом делу у лођи, читао Андрићеву књигу "Знакови поред пута". Динарац је играо шах са Рамзесом и стално се на њега љутио што вара. Сви су се око њих смејали

док му је Рамзес објашњавао да шах нису карте па да се вара.

"Слушај, Динарац, шта каже један интелектуалац за вас са Динаре", зачуо се Стојке.

У земуници је завладао тајац, јер су сви хтели да чују шта он има да каже, очекујући да ће после бити смеха до колена.

"Де, реци шта каже тај твој интуалац."

Разлегао се општи смех.

"Није интуалац него интелектуалац", рекао му је Стојке.

Смех се појачао. Иако је Динарац био добрица, кад попизди, умео је да буде незгодан.

"Добро, де, реци већ једном шта тај инту.... тај ми-сли."

Смех је већ допирао са свих страна. Чак је и Гавра дошао из свог дела земунице да би чуо прозивку. Ина-че, овакво зезање са прозивкама било је уобичајено пред спавање, јер су се људи опуштали и зближавали.

"Е, сад, слушај добро", рекао је Стојке, "Андрић ка-же: 'У природи је нашег човека, нарочито', то нарочи-то је нагласио, 'оном динарском типу да не остаје ни код једне замисли, ниједног дела истрајан и доследан и да их не прати у њиховом природном развитку да би утицао на њих. Напротив, после првог заноса, он напу-шта дело, враћа се до његовог извора, мути га мишљу и погледом, затим силовито прелеће цео будући, неоства-рени и тек замишљени ток дела, антиципира га...'"

"Шта ти то сад значи то задње што си рекао?", пи-та Динарац.

У земуници земљотрес од смеха.

"Мир!", виче Гавра. Опет тишина.

Стојке наставља: ,,'Па га онда опет враћа на тачку на којој се дело налази у том тренутку свог природног развоја. Тако се ствари развијају више уз његово уче-

шће него под његовим утицајем; јер он није у њима не-го изнад и поред њих. Зато он у већини случајева и не ствара дела и не управља догађајима, него реагује на њих, полажући много више на то да буде зачетник, су-дија, борац и гледалац, него стваралац, радник и чу-вар. У њега је видна склоност да не чека развитак ствари и не учествује у њему радом и стремљењем.'"

"Ето то каже Андрић за вас Динарце", завршава Стојке.

У земуници тајац. Динарац гледа у шаховску таблу и клима главом. Сви чекају да он нешто каже, а, у ствари, хоће да пукну од смеха.

"Де ми то сад реци на српском."

Експлозија смеха, људи се буквално ваљају по по-ду. Динарац устаје и креће према месту цце је лежао Стојке.

,,0'ш ти мени рећ то на српском или не?"

Смех се утишао. Стојке, који се држао за стомак, кроз смех каже: "Ето, ја му прочитам, а он тражи пре-вод. То значи да сте ви обични балвани." У земуници потоп.

Динарац риче: "Убићу те, матере ми!"

"Нисам то ја рекао, већ Иво Андрић", чује се Стој-

ке.

"Ма убићу и њега!", урла Динарац.

Стојке се брани: "Па он је већ мртав."

А Динарац додаје: "Ма убићу га поново, матере ми."

Од силног смеха сам морао да изађем на ваздух, стомак ме заболео. Стражар напољу такође се смеје и пита да ли је то, као и обично, Динарац на тапету. Климам главом, јер од смеха не могу да му одговорим.

Док сам се присећао како смо се синоћ зезали и смејали, а већ данас један лежи изрешетан у земуници, а други седи просвиране главе и груди, испред мене је

излетео из помоћног рова Влатко и замало ме није убио.

"Иди, бре Ћоро, у пизду материну, да ниси имао те пушке, упуцао бих те ко балију. Шта ћеш овдје, зар ни-си видио оне мртве балије тамо у рову?"

"Јесам", одговарам му још под утиском атмосфере од синоћ.

"Балије су нам упале с леђа, убиле су двојицу на-ших, али сам их средио, сву тројицу", каже Влатко.

Укратко ми је испричао шта се догађало на десној страни рова. Када су јутрос дошли на положај, два крајња рова су већ заузеле балије. Четворица из дру-гог одељења нису знала шта се догодило и упала су у замку. С њима је био и онај млади стражар што је ју-трос у земуници покушао да нас обавести. Живе су их ухватили, а наредна два сата су их комадали секирама. Делове тела, руке, ноге, бацали су према овом нашем рову, а главе су им набили на шипке од пушака и по-боли на врх бункера који је сада у њиховим рукама.

"Замало и ми да упаднемо у замку, али их је Рус провалио и ошашавио тројицу њихових који су нас че-кали у овом бункеру где су сада Сергеј и Рамзес.

Дођи да видиш, бацили смо их испред бункера као штит, али их нисмо комадали као они наше."

Опет ме је спопала мучнина, а нисам имао шта да повратим. Дошли смо до бункера и ушли. Био је про-стран и чврсто грађен, гледао је на три стране и једино је било незгодно што је са задње стране, у односу на нашу линију, био затворен и тако нам онемогућавао преглед иза леђа, а управо су балије одатле највише на-падале. Рус је био у екстази, пуцао је из ПКТ-а кратким рафалима. Лице му је било гараво, мора да је испуцао више од десет хиљада метака од јутрос. Рамзес му је чувао бочну страну према другом краку рова, који се пружао према траншеји за извлачење рањеника. Био

је блед и изгледао је као да ће се свакога часа срушити. Кад ме је погледао, приметио сам да је рањен. Имао је прострелну рану кроз десни образ и кроз леву ногу. Само је заклимао главом, јер није могао да прича. Пи-тао сам га да ли је у реду, на шта је он само слегао ра-менима и наставио да пуца према бункеру који је био удаљен неких седамдесет метара од нас, мало укосо и нешто ниже од нашег. Погледао сам кроз пушкарницу преко тела једног од убијених хоџа у правцу бункера и видео четири главе како се клате на врху бункера по-бодене на шипке за чишћење цеви аутоматских пуша-ка. Тада ме је угледао Рус. У очима му се очитавала чудна мешавина лудила и озарености због реденика којима сам био начичкан. Одмах је почео да их скида са мене и слаже поред ПКТ-а, коме се цев толико усијала да је била скоро провидна. Некако ми је објаснио да му је потребан други митраљез, јер је овај 1шри1, како је рекао. Обећао сам да ћу покушати да му донесем дру-ги, ако га будем нашао. Ваљда ме је разумео, јер се окренуо и наставио да испаљује кратке рафале у прав-цу балија које су све време нападале и хвалиле Алаха. Предосећали су да смо на крају снага и зато им се није журило. Срећа у несрећи било је то што смо имали му-ниције за годину дана рата, али је, нажалост, људи би-ло све мање. Балија је изгледа било ко кусих паса. Смрт се осећала на све стране, лешеви су већ на сунцу почели да смрде и у бункеру је било неподношљиво. Питао сам Рамзеса да ли хоће да га заменим, а он да оде у земуницу да се мало одмори. Рекао ми је да ће ра-дије крепати овде него у земуници. Влатко, који је ста-јао на трећој страни бункера и чувао прилаз, рекао ми је да не бринем за њих, већ да им послужим као тркач и курир. Рекао ми је да пробам да одем до левог крила, погледам шта се тамо дешава и питао ме за Гавру. Од-говорио сам му шта се десило и како мислим да је Га-

вра откачио. "Луци Црногорац!", завапио је Влатко. Кад смо се договорили како и кад да дођем опет, поку-пио сам празне реденике Русовог ПКТ-а и кренуо пре-ма земуници. Успут сам се питао ко ли је још од рање-ника у земуници умро. Кад сам полазио, на издисају је био само момак који је био рањен у стомак и коме сам дао воде. По овој врућини није било шансе да преживи. Док сам тако размишљао, уопште нисам водио рачуна куда идем и колико сам пута скренуо између мреже ро-вова, све док нисам схватио да се ров спушта низбрдо и да постаје плићи. Стао сам и схватио да сам негде по-грешно скренуо. Ушао сам у једно проширење и сео на земљу да се мало одморим. Био сам жедан, гладан, умо-ран ко пас. Налазио сам се у једном од кракова главног рова који је служио за извлачење и довлачење резер-вних снага за интервенцију. Да сам наставио право, изашао бих сто метара иза наше линије и било би ми потребно да се сјурим до подножја брда кроз шуму ко-ја је почињала двеста метара иза рова и спуштала се неких триста-четиристо метара у подножје ове јебене коте 1121. Доле је макадамски пут водио три киломе-тра изнад кота кроз шуму и излазио на асфалтни друм према Добоју. Тамо је био спас. Спас из ове луднице. Лепо је било размишљати о слободи и зезању далеко од овога лудила. Међутим, брзо сам то бунило избацио из главе, нисам могао да одем и оставим ове људе на цедилу, поготову не после онога што сам видео и про-живео од јутрос. Некако сам се за ова два дана збли-жио с њима, били су борчине. С тим мислима полако кренух назад до главнога рова. Доле испред мене чула се нека бука, а потом шапат. Облио ме хладан зној иа-ко је било више од тридесет степени тог августа 1995. године. У први мах помислих да су то наши из команде послали појачање, али сам се сетио да је јутрос после самог напада речено да смо опкољени. Стресао сам се

од страха, Јер ми се пред очима створила слика четири главе које су биле изложене на оном бункеру што су га заузеле муџе. Скоро да нисам дисао, сада се већ јасно чуо шапат и договор више њих који су се највероватни-је налазили петнаестак метара испред мене у рову ко-ји је на том месту досезао мало више од груди. Како сам се налазио у проширењу рова које је служило за мимоилажење људи ако би се ту сусрели, једни би ушли у проширење, а други би прошли кроз ров, био сам уверен да ме нису приметили. Полако сам на коленима кренуо до проширења и опрезно провирио у правцу из кога сам чуо гласове. Угледао сам на десет метара њих петорицу како чуче и договарају се. Повукао сам се и поново сео, мозак ми је радио сто на сат. Да побегнем нисам могао, јер је једини излаз из проширења био кроз ров и пре него што бих успео да потрчим, убили би ме као зеца. Био сам у клопци. Страх је био неопи-сив, скоро ме блокирао. Ја сам, њих петорица, Ћора је везиста, они вероватно прекаљени борци. Које су ми биле шансе? Чуо сам како су почели тихо да падају. Знао сам шта то значи, договорили су се како ће даље и сада су изговарали последње молитве, после тога ће кренути. Време ми је цурило. Сетио сам се капетано-вих речи: "Већи страх и мрвица разума." То је то - ре-као сам себи. Мозак ми се одблокирао и двоумио сам се да ли да излетим пред њих и истресем цео оквир у том правцу, па после бежанија или да бацим најпре бомбу, па онда да пуцам као луд. То друго је изгледало разумније: у рову широком шездесет сан 757e42hh 090;иметара би-ла су петорица на гомили, па би учинак бомбе требало да буде разоран. Почео сам да бројим у себи до 10 ка-ко бих се смирио, извадио сам осигурач од бомбе, удах-нуо и бацио је у њиховом правцу. Жалио сам што ни-сам имао дефанзивну зелену уместо офанзивне црне, зелена је била јача, али и мало тежа, па сам зато увек

у џепу носио црну бомбу. Одлучио сам да ако прежи-вим ово срање, увек носим зелену бомбу, и то не једну него три. Чула се експлозија, па врисак. "Добро је", по-мислио сам, нисам промашио. Излетео сам и у чуче-ћем ставу почео да пуцам појединачно у правцу облака прашине у коме се назирало комешање тела. Вриштао сам: "Помози боже, помози боже!" Пуцао сам до по-следњег метка у оквиру и одмах га заменио за други. Кад сам и тај испуцао, несвесно сам притискао окидач на празно и испуштао неразговетне крике. Колико сам се био изгубио, нисам ни приметио да су ми с леђа при-шли Влатко и Данке. Данке је био борац из првог оде-љења и налазио се на левој страни положаја. Око мене се све пушило од прашине и барутних испарења, цев од пушке ми се димила, а ја сам и даље стискао обарач. Био сам у делиријуму.

"Аууу, Ћоро, јебо си им кеву", рекао је Влатко. "Ови више неће на хаџилук."

Данке ми је пришао и куцнуо ме по глави: "Ало, Ћоро, готово је, смири се." Тада сам се тргао и постао свестан њиховог присуства.

"Јесам ли их скењао?", било је прво што сам питао.

"Ћоро, убио си их намртво", рекао је Данке. "Иди, бре, па ти си права звер, да смо знали, узели бисмо те раније у вод. Пази га, а он шатро везиста" , кроз смех је говорио Влатко.

Пришли смо до тела која су лежала измешана у уском простору рова. Био је то масакр. Нисам знао да ли да се поносим или да се самоме себи гадим. Адре-налин ми је полако опадао и најважније је да сам остао жив, све друго је било небитно, ово је чиста борба за преживљавање. Влатко је почео да им претражује џе-пове и код свих је пронашао само по издање Курана. То су биле праве муџе.

"Е, па, Ћоро, за ово ће те Расо одликовати", обра-тио ми се сав озарен Влатко.

"Да, али, како стоје ствари, постхумно", добацио је Данке.

Кисело сам се насмејао.

Кренули смо назад, а пре тога покупили оружје и муницију са лешева. Док смо се кретали према глав-ном рову, Данке ми је објаснио да је на левој страни мало боље него на десној, јер имају бољи преглед и могу ватром да држе муџе на већем одстојању него што су то били у стању Влатко, Рамзес и Рус. Забрину-ли су се за мене, јер кад је Данке одвео једног рањени-ка у земуницу, тамо је затекао само рањенике, па је с Влатком кренуо према десном крилу да ме потраже. Прво су помислили да сам побегао, а онда су чули бомбу, пуцњаву и моје урлике, па дотрчали до мене. Објаснили су ми да сам их, заправо, спасао, јер да им је тих пет балија дошло с леђа то би значило њихов крај. Данке ми је рекао да је Гавра погинуо још јутрос. Буквално је срљао и непотребно се излагао. Рекао је и да су на левом крилу живи и способни за борбу само Чича, Сури и он, тако да је од вода који је јутрос бро-јао тридесет и два човека, само нас седам било способ-но да држи оружје и да се брани. Остали су били рање-ни или мртви. Када смо дошли до главног рова, дого-ворили смо се да ја развучем жицу између леве и де-сне стране и прикачим два пољска телефона, те тако направим директну везу између Данкеа и Влатка. Влатко је требало да минира све прилазне ровове ко-ји су иза наших леђа били спојени са главним ровом. На тај начин би се избегло непријатељево изненађење с леђа као што су то покушали малопре. Настало је неко затишје, као да се пуцњава смирила. Погледао сам на сат, прошло је три. Ноћ се неумитно ближила. Знали смо да по мраку можемо да контролишемо цео

ров и све прилазе, али нико још о томе НИЈС говорио. Уздали смо се у чудо. Рус више није пуцао, али је и да-ље вриштао и псовао балије у другом бункеру.

Тргао сам се из размишљања, а око мене исти онај мрак, густ и тежак. Међутим, јасно сам чуо Сергејев глас. Слух ми се повратио. Питао сам се колико је про-шло и шта се дешава напољу. Да ли команда уопште зна шта се овде догодило. Да ли знају да је цео Гвозде-ни вод збрисан са лица земље. Страшан врисак је запа-рао ваздух. Најежио сам се. Био је то ипак Сергеј. Ври-штао је ужасно, запушио сам рукама уши и пожелео да ми се слух није вратио. Схватио сам да су га ухватили живог и нисам смео да помислим како га сада муче. Поготову што је Сергеј био Рус. Рус - Авганистан. Ав-ганистан - муџахедини. Стресао сам се. Сви су га по-знавали. У батаљону и у бригади било је осам Руса до-бровољаца. Сергеј је био возач тенка у руској армији, али је изричито тражио да се бори на првој линији. Ка-ко ми је вече пред напад објаснио Поп, који је пре рата стварно био поп, и течно говорио руски и још неколи-ко језика, Сергеј је у рату између Русије и Авганиста-на изгубио два брата, један је био пилот хеликоптера Ми-24, а други возач тенка. Он је био најмлађи и кад је у Босни почео рат, а он чуо да се ту боре муџахедини, одмах се пријавио као добровољац. Често је умео да каже како је то најмање што дугује својој браћи. Сад су њега ухватили живог, и то овде у неком пичковцу дале-ко од Русије. Катастрофа, ужас, каква усрана животна прича. Онда сам помислио на моју причу, која тренут-но није била ништа боља. Нису ме заробиле балије, али сам овде у овој земуници под босан 757e42hh 089;ком буквом сам и изгубљен. Размишљао сам како сам се нашао у оваквом срању, г^е је смрт била једини савезнж, једи-ни и искрени. Она је била та која је могла тренутно да ме избави из свих мојих невоља. Лишила би ме бола,

страха и ужаса у коме сам се налазио. Шта је то смрт и како изгледа? То сам се и раније питао, али сада сам стварно размишљао о њој, некако ми је била ближа, гледао сам у њој савезника, а не непријатеља. Да ли је смрт као гром? Мислим, знам да постоји, одмалена су ме учили о њој, читао сам, размишљао, често, неодре-ђено, без закључка и краја. Неки пут се помене у раз-говору, увек некако мудро као да знамо све о њој. А кад се деси да она дође и удари ту близу, да покупи и однесе некога ко нам је драг и за кога нас вежу најлеп-ша сећања, онда тек схватимо да не знамо и да, запра-во, никада нисмо знали шта она значи, већ да смо о њој говорили напамет, површно и празно. Или можда смрт није таква каквом је ми замишљамо, можда је она са-мо мало ваздуха, свега један добар дан, који више не можемо да ухватимо. "Ћоро", рекао сам сам себи, "прекини да размишљаш о смрти, кад дође, добро до-шла, а до тада покушај да не размишљаш о њој ни као о непријатељу ни као о савезнику. Далеко јој лепа ку-ћа." Склонио сам руке са ушију и почео да ослушкујем не би ли чуо шта се дешава напољу. Тада сам осетио дим. То је значило да је близу ватра. Мора да су балије запалиле ватру како би се угрејале. Ноћи су на овој ко-ти вишој од хиљаду метара знале да буду хладне. Босна је то. Да ли то значи да је сада ноћ? Вероватно, јер због чега би палили ватру по дану када је било топлије од тридесет степени. Усредсредио сам се на шумове како бих чуо било шта. Жудео сам да упалим лампу и осмо-трим на шта личи овај хаос око мене. Жудео сам за жи-вотом. Па зар живети није било и остало основно људ-ско право? Одлучио сам да упалим лампу, па шта буде нека буде. Када је мутна црвенкаста светлост обасјала призор, тек сам схватио какву сам срећу имао. Или не-срећу. Цела просторија била је урушена. Моја срећа је што су се балвани који су држали плафон земунице из-

над места где сам лежао попречили укосо и тако спре-чили горњи слој земље, балвана и гвоздених шина да ме самељу својим огромним теретом. Земунице су у овом рову биле тако прављене да су могле да издрже и поготке калибра 155 мм, али нису биле предвиђене за разорне експлозије изнутра. Вероватно су балије баци-ле противтенковску мину. Помислио сам на шеснаест рањеника који су се налазили у првој просторији. Од њих није вероватно остало ништа, али боље и то него да су их ухватили живе. Десно од места на коме сам ле-жао видео сам да су врата која су делила ову земуницу на два дела била потпуно затрпана земљом и парчићи-ма дасака. Лево су балвани потпуно уништили и поло-мили лође на којима смо спавали. Телефонска центра-ла, заједно са столом, била је потпуно уништена. Ја сам буквално лежао на простору од три квадрата испод по-пречених балвана. Опет сам помислио како сам имао среће, јер сам се у тренутку експлозије налазио у про-сторији у којој сам делимично био заштићен дебелим зидом од земље који је делио земуницу на два дела. Мо-ја срећа у несрећи била је и у томе што је ова просто-рија била неколико пута мања од оне у којој су били смештени рањеници и вероватно се зато сви слојеви плафона нису обрушили, већ, због притиска експлози-је, само онај доњи. Тада сам погледао у правцу ногу и угледао дебели балван и бетонске шине како ме прити-скају. Спасило ме је вероватно то што је под био од зе-мље, па су ми ноге од тежине балвана и осталога крша биле ужлебљене у земљу. Знао сам да нема шансе да подигнем сав тај крш и извучем ноге, али ми је на па-мет пало да бих могао да их ослободим са доње стране, тако што бих поткопао земљу и направио простора да их извучем. Проблем је био што нисам имао чак ни нож којим бих могао копати. Уперио сам лампу у све могуће углове да пронађем нешто што ће ми помоћи у

замисли која ми је удахнула нову снагу и вољу да пре-живим. Споља се чуло уњкаво завијање балија. Моли-ли су се Алаху. Сетио сам се из прича да се они моле пет пута дневно и да први пут почињу рано ујутро. Ако сам био у праву, то је значило да сам овде провео ско-ро целу ноћ и да ће ускоро сванути. Решио сам да че-кам свануће и покушам да уочим било какав зрачак светлости који допире у ову гробницу мрака и ужаса.

Чекајући тако, размишљао сам о томе како сам се уопште нашао овде кад ми је било тако добро у одеље-њу везе команде батаљона. Закључио сам да сам за-право једини кривац за то. Једноставно, погрешно сам изабрао. Сада сам дефинитивно уверен да човек у жи-воту увек, апсолутно увек, има два избора. И да све за-виси од нас самих. Пошто нико не може да проникне у будућност, кад направимо избор, остаје нам нада да ће нам карма бити наклоњена. Мене је моја карма очи-гледно мимоишла, јер сам направио погрешан избор. Тога јутра, после завршене ноћне смене, пристао сам на предлог команданта батаљона да одем до прве ли-није са сменом која је носила доручак и прегледам те-лефонске линије, јер су се последња два дана људи из Гвозденог вода жалили на слабу чујност и пуцкетање у жицама. Сада знам зашто је било тако. Балије су се накачиле на главну линију и вероватно пратиле теле-фонски саобраћај између прве линије и команде бата-љона. То је била добро припремљена акција. Коман-дант батаљона ми је тада рекао и да, пошто сам радио ноћну смену, може да пошаље некога другог, а ја бих остао да се одморим. Не, ја сам, наравно, између две могућности изабрао ону гору, и пошао сам. Сетио сам се да је, док сам се пењао у "пинца", дошао курир и ре-као да имам писмо и пакет од куће. Одговорио сам да то стави на мој кревет, па ћу када се вратим, погледа-ти. Хтео сам прво да завршим посао, па онда на спава-

ње и са уживањем да се завучем у свој кутак и прочи-там писмо на миру. Док сам пролазио поред рампе, ви-део сам да је стражар мој друг Неша, поред мене, једи-ни Београђанин у батаљону. "Пинц" се накратко зау-ставио да возач покаже налог, а Неша је пришао зад-њем делу где сам ја седео међу мањеркама с кафом. Он ми је такође рекао за писмо и пакет, а ја да су ме већ обавестили. Питао је да ли може да отвори пакет и види да ли је моја мајка послала еурокрем блокове, које смо и он и ја обожавали. Мада смо били добри другови, нисам волео да други отварају моје пакете, али не због неповерења, већ због чистог сујеверја. Кад је "пинц" кретао, он је још чекао мој одговор. "Добро, отвори, али немој све да поједеш" - повикао сам све мислећи како не може ништа да се догоди, јер идем само да погледам телефонске линије. И сад сам седео овде. Какав зајеб, човече! Животни. До сада су ме они доле вероватно прекрстили и појели пакет. Ма нека, мислио сам, нека им је са срећом.

Пренуо сам се из размишљања, јер сам угледао не-колико танких зракова светлости како су продрли у зе-муницу између разваљених балвана и расуте земље. То није много побољшало светлост унутра, јер су зра-ци били танки као игле, али, човече, то је за мене би-ло као да сам се поново родио. Јеботе, права Одисеја. Сузе су ми пошле саме од себе. Помислио сам колико је човеку мало потребно да би се осетио живим, сре-ћним. Радовао сам се јер сам угледао три зрачка танка као влас. Невероватно. До пре два дана сам имао сун-ца и дневне светлости у изобиљу и никада ми то није било нешто необично, готово да нисам примећивао. То је био нормалан живот. Сунце, киша, ноћ. А сада сам се упишао од среће, јер сам видео неколико зрача-ка сунца. Шта ти је живот!? Мада, када размислим ре-ално, човек је највећа несрећа света. Никада му није

доста и увек би хтео више. А када се нађе у оваквој или сличној ситуацији, онда схвати да мале и основне ствари које су свуда око њега, а које он заправо ретко кад примети, чине његов живот лепим. Тада сам одлу-чио да поново упалим лампу и то без црвеног филте-ра, који је својом дебљином доста пригушивао светло, тако да се једва нешто и видело. Рачунао сам да ако је напољу дан, они споља не могу ни случајно да виде светло у земуници. Док сам одвијао филтер, напрегао сам уши не би ли чуо неки звук или шум који би ми указао на нечије присуство у близини земунице, која ће вероватно постати мој гроб. Док сам ослушкивао, кроз главу ми је прошло да више не чујем стравичне Сергејеве крике. Какав је то човек био и како се само лавовски борио! Никако ми није било јасно како неко са толико жара, пожртвовања и храбрости може да се бори за земљу и народ који су тако далеко од његовог дома. Мислим, не знам да ли бих ја могао да урадим тако нешто. Сергеј је имао свој мотив, који је био ви-ше него јак и који је био снага и водиља за све оно вре-ме које је провео овде по овим вукојебинама, борећи се раме уз раме са својом браћом по словенској крви. Могао бих, рецимо, да одем тако негде и пристао бих да живим, ако мора тако бити, међу дивљацима, у ви-хору револуције или у безумном вртлогу рата. На све бих пристао и живео бих онолико колико ми остаје да живим, онолико колико су ми судбина и драги Бог предвидели, али бих више волео да сам у својој земљи, међу људима мога језика. Јер ако умрем, волео бих да будем покопан међу својима. Не знам зашто, чини ми се да би тако све лакше било или бар подношљивије. Укључио сам лампу са које сам скинуо црвени фил-тер. Жмиркао сам од изненадног јаког светла из лам-пе. Погледао сам око себе колико ми је положај дозво-љавао и тек тада, под јаким светлом лампе, спознао

ужас који је направила експлозија. Како сам уопште преживео овај хаос? Хтео сам да на брзину измолим Оченаш, али нисам знао све речи. Био сам постиђен. Постиђен пред Богом и пред самим собом. "Да ли Бог постоји?", питао сам се још осећајући нелагодност што нисам знао да изговорим те свете речи које су би-ле основ патријархалног васпитања свакога ко је др-жао до православља и своје вере. Натерао сам себе да престанем с размишљањем о томе, јер колико год ду-го мислио, знао сам да прави одговор нећу наћи. И знао сам да, било како било, Бог постоји у свима нама и сви смо ми део Бога.

Пратећи тако сноп светлости којом сам шарао по ономе што је остало од земунице, трудио сам се да угледам било шта што би ми помогло у замисли да поткопам земљу испод ногу и тако се ослободим из овога безизлазног положаја који ми је падао све теже. Док сам тако лампом претраживао унутрашњост те јазбине, учинило ми се да сам на месту гце је некада стајала лођа, која је била на два нивоа и на којој су спа-вали сада већ покојни Гавра и дежурни везиста, угле-дао како из земље и осталог крша вири цев од ауто-матске пушке. Покушао сам да на лампи изоштрим сноп и усмерим га у том правцу. "Да, уез, уез", замало што нисам вриснуо од среће. Уздржао сам се у послед-њем тренутку, најеживши се већ само при помисли шта би се могло догодити када би ме балије осетиле у овој рупи. Већ у наредном тренутку моја еуфорија је спласнула, јер из овог положаја нисам могао да дохва-тим цев. Али нисам дозволио себи да паднем у очај, већ сам грозничаво смишљао како то да урадим. Гле-дајући тако с чежњом у врх пушке која је вирила из зе-мље петнаестак сан 757e42hh 090;иметара, поглед ми паде на жице које су вириле из поломљене телефонске централе. Левом руком сам почео да их вучем и кидам, а онда

сам се сетио да имам у свом прслуку неколико котуро-ва исте такве жице и да би било много брже и прак-тичније да употребим њу него да се замарам и правим непотребну буку кидајући жице из централе. Тек тада сам се сетио да, заправо, још нисам скинуо прслук и панцир иако су ме ужасно жуљали. Вероватно сам био понесен радошћу која је у мени настала када сам про-нашао лампу. Сада је већ ишло лакше и прслук сам скинуо без проблема. Међутим, са панциром је ишло мало теже. Постојала су два начина, али су оба прави-ла много буке. Покушавајући да одлепим чичак који је спајао панцир на раменима и боковима, то је у овој те-скоби тишине и мрака изгледало као да ради брусили-ца. Морао сам да нађем друго решење. Пробао сам да одлепљујем мало-помало, буквално по пола сан 757e42hh 090;име-тра, а за то би ми било потребно много времена и због незгодног положаја већ на самом почетку ме је зама-рало. Био сам на измаку снаге. Не знам колико је вре-мена прошло до тренутка када сам успео да свучем панцир и осетио се толико олакшано да ми се чинило како бих могао да полетим. Али све и да сам могао, ноге су ми и даље биле приклештене. Чим ми се снага мало вратила, почео сам да размотавам калем жице који сам извукао из џепа борбеног прслука. На једном крају распетљане жице направио сам омчу коју сам желео да набацим на врх оне пушке. Тако забацујући, успело ми је тек из двадесетог покушаја и када сам по-чео да затежем, молио сам Бога да се омча закачи за нишан. Када ми је то пошло за руком, вукао сам затег-нуту жицу и надао се да ћу моћи да ослободим пушку и привучем је себи. Жица се затегла готово до пуцања, а пушка се померила тек десетак сан 757e42hh 090;иметара. Поми-слио сам: ако је оквир у њој, а највероватније јесте, он-да је негде запело. Мозак ми је радио убрзано, јер су ми све наде биле уложене у ту пушку. Могао сам да је

искористим као алат за копање. После још неколико покушаја, одустао сам, јер сам се плашио да жица не пукне, па бих морао све испочетка, што ми никако ни-је било по вољи. Спустио сам главу на хладну земљу да бих се мало одморио и добио нову идеју. Лежећи тако и размишљајући шта ми ваља чинити, искривио сам мало главу улево и осветлио лампом простор изнад се-бе. Угледао сам неколико попречених греда и поми-слио како би било да протурим жицу преко једне од њих и тако променим угао извлачења пушке. Проблем је био што ми је недостајало тридесетак сан 757e42hh 090;иметара до греде. Одлучио сам да на други крај жице привежем батеријску лампу и искористим је као тег за бацање и тако пребацим жицу преко греде. Молио сам се да не разбијем лампу, али то ми је изгледало као једино ре-шење. После трећег покушаја, успео сам. Сада сам већ имао више простора за повлачење. Опрезно сам вукао пушку која је сада променила угао и полако из-лазила из земље . Када сам успео да је довучем до се-бе, загрлио сам је као да ми је род најрођенији. Рекао сам себи: "Ћоро, и Балтазар би се тобом поносио." Одмах сам приступио откопавању. Почео сам са де-сном ногом, јер ме је она мање болела. Међутим, по-што сам то радио шипком за чишћење цеви коју сам скинуо са пушке, она је већ после неколико забадања у релативно меку земљу почела да се криви пошто је била танка. Покушао сам то исто и са оквиром. Ни то није ваљало, јер оквир је правио буку, муниција у ње-му је при сваком забадању у земљу звецкала као пра-порци. Нисам смео себи да дозволим било какву буку у овој тишини где сам буквално чуо сопствено срце ка-ко удара од умора и узбуђења. Морао сам да смислим нешто друго. Тада сам одлучио да употребим баш пу-шку. Забио сам цев у меку земљу и почео да одваљу-јем парчиће величине дечје шаке. Добро је ишло, већ

сам мало могао да померам десну ногу, али не и да ЈС извучем. Копао сам и знојио се као луд, јер сам био у незгодном положају. Жеђ ме је убијала. Када сам при-метио да се знојим, застао сам, јер нисам смео да гу-бим течност из тела и на тај начин дехидрирам, што би било погубно за моје већ измучено тело. Док сам се одмарао, наставио сам да мрдам ногом и осетио како ми се крв слива од колена надоле. Били су то најпри-јатнији жмарци које сам осетио у животу. Кад ми се организам мало смирио и знојење престало, наставио сам с радом и после извесног времена, ослободио де-сну ногу. Какав је то само осећај био! Испипао сам је колико сам могао и, осим утрнућа и нагњечења миши-ћа, све је било у реду. Померао сам прсте и нисам осе-ћао бол, што је било најважније. Сећам се да док смо имали часове из прве помоћи још у војсци, а и касније у Гардијској бригади, говорили су нам да ако можемо да померамо прсте при повреди ноге, онда повреда ни-је страшна. Ја сам своје прсте померао и био сам сре-ћан због тога. Сада је то исто требало урадити с левом ногом, која је много више болела. Почео сам испод ње да откопавам полако и опрезно. Али када сам хтео да је померим као што сам то чинио са десном, протре-сла ме је ерупција бола и замало да нисам зајаукао. "Сломљена је сто посто", помислио сам. Покушао сам да не мислим на бол који се уз њу пео и завршавао ми се у глави, добујући по слепоочницама. Нисам даље могао, бол је био ужасан, мислио сам да ћу се онесве-стити. Молио сам Бога само да није отворени прелом. На овој врућини и прљавштини то би значило сепсу, што је у најбољем случају значило губитак ноге. Али чему сам се ја надао? Ко ће да ме нађе овде затрпаног и на измаку снаге? Када год бих помислио на отворе-ни прелом, сетио бих се филма "Лов на јелене", када човек пада из хеликоптера, а Роберт де Ниро, који

глуми његовог пријатеља, скаче за њим. Мајк, тако се звао лик у филму, упадајући у воду, ломи обе ноге ис-под колена, јер је ударио у подводну стену. Пред очи-ма ми је била сцена како га Де Ниро извлачи на оба-лу, задиже му панталоне и појављују се кости које ви-ре из меса и расцепане коже. Стресао сам се. Сада сам већ осетио да ми је нога скроз олабављена и без при-тиска трупца. Удахнуо сам дубоко, ухватио обема ру-кама у прегибу колена и повукао је према себи. Успео сам, али када је крв, ослобођена притиска, шикнула према том делу ноге, онесвестио сам се.

Сањао сам тако без свести. Видео сам себе како летим изнад Београда, тог града за који сам изузетно везан и који волим до лудила. Прелетао сам мој крај у који сам се доселио из Загреба, вде сам рођен, јер је матори био тамо на служби. Братство и јединство! Ка-ква иронија! Док сам тако летео, гледао сам терене за КОТА рку и ортаке из краја како пикају баскет. Викао сам, али они су само гледали у небо без икаквог по-здрава и знака. Наставили су да играју. Вероватно ме нису видели или, ако јесу, вероватно су рекли: "Ма то је онај луди Ћора што је отишао на ратиште." Још ка-снијих година, када бих онако повремено скокнуо до Београда на два-три дана, кад год би се нашао у крају са ортацима, није могло да се деси да се бар једном у нашем разговору и зезању не поведе прича о ратишту. У тој причи ја сам углавном бранио став да је требало ратовати, јер да смо се препустили само пацифистич-ким идејама и њакањима по трговима певајући песме "Дајмо шансу миру" и слична срања која су пропаги-рана по угледу на децу цвећа из доба Вијетнамског ра-та, Београд и Србија би се свели на пашалук и чарши-ју. Они су ми увек одговарали да сам ја луд и да ми је рат попио мозак. Увек би ми поставили питање: "Па зар ти је боље тамо међу свим тим лудацима или овде

17ЈС играмо баскет, пијемо пиво на гелендеру у крају и јуримо цуии увече по сплавовима и дискотекама?" Мој одговор је увек био да су они губитници и хаши-шари, блејачи из краја који ништа нису научили из српске историје.

Тако смо се увек разилазили са недореченим одго-ворима, држећи се свако своје приче као пијан плота и надурени једни на друге, с погледима који су значили: ,Да сам у праву." Летео сам даље, окренуо, па дуж Ду-нава, преко Ушћа, све до Аде, која је била пуна као шибица. Волим Аду. Никада нисам имао довољно кинте да одем ко човек са екипом на море и зато сам радије проводио лета на Ади, пијући зидарско пиво и увече кад сунце зађе, играо баскет, наравно у гајбу пи-ва. Док сам тако летео, пало ми је на памет да одлетим Савом све до Шапца. Сава је била лепа, чиста и вода је била бистра, некако плавкасто зелена. Томе је ваљда допринео рат у Хрватској и Босни, јер фабрике нису радиле, па није имало шта да је загађује. Бар нешто позитивно од овога рата, мислио сам тако док сам ле-тео изнад воде која је мамила да се бућнем и сперем у њој сву прљавштину и која се као нудила да будем чист као она. Окренуо сам потом према Дедињу, београд-ском Беверли Хилсу, да га, кад ми се већ пружа при-лика, погледам из птичје перспективе. Раније, као обични смртник, знао сам да са мојом сада већ бив-шом девојком Лелом, с којом сам се забављао још од другога разреда електротехничке школе, у коју смо обоје ишли, прођем на бициклу оним деловима и ули-цама Дедиња где је то било могуће за нас обичне смртнике. Али из те перспективе није могло много шта да се види, само високе капије и зидови са камера-ма, ћелавим и кратко ошишаним момцима с наочари-ма, који су се стално нешто мрштили и ваљда изгледа-ли важни само самима себи. Доле испод мене већ су се

назирале прве куће са базенима у које су ускакала де-ца моћника рођена под срећном звездом да им родите-љи буду "ово или оно". После доласка на свет, нису морала ни о чему да брину, већ само да користе благо-дети живота. Осећао се мирис роштиља који су се ди-мили по вењацима саграђеним уз саме базене. Викенд ручак. Има се, може се. Широко, нема шта. У тренут-ку сам се уплашио да ме не скине ПВО, јер ипак је ту живео Слобиша са својом свитом. Ма ваљда неће, препознаће моју српску униформу. А и да запуцају, шта има везе, не би било први пут да запуца Србин на Србина, у томе бар имамо искуства током историје. "Ма Ћоро, не могу ти ништа, брз си као соко и летиш високо", говорио сам себи. Погледам тада доле и у дворишту у плетеној столици видим типа у белој тени-ској мајици, фармеркама и еспадрилама. У једној ча-ши чмвас-плакар, а у другој томпус давидов. Погледам боље, изоштрим око соколово, кад оно Слобиша -опуштено. Правим тако кругове и размишљам да ли да слетим и јавим се као што је ред. А онда мислим: ма чему, можда човек убија бедак зато што је пао Книн, или можда слави што се решио још једне беде, ко ће га знати, ипак је то објављено на дневнику као спорадич-на вест: "Драги грађани и грађанке, само да вас обаве-стимо да је јутрос Книн пао у хрватске руке, али немој-те да се бринете, на сталној смо вези са Фрањом, па ћемо већ направити неку комбинацију." Одмах после тога ишла је она одвратна реклама за "ципирипи". Ка-жем сам себи: "Слети, Ћоро, па куд пукло." И тако слетим ја пред Слобишу:

"Добар дан, господине председниче."

А он ни пет ни шест него ми каже:

"Молим те, да ли би могао да се помериш са сунца, правиш ми сенку. Изволи реци. Узми сипај виски, седи и одмори мало."

"Хвала, али не пијем док летим."

"А је л' ти то долазиш из Книна?"

"Не, са Озрена изнад Добоја."

"Ама", каже он, и сркну мало вискија, "па шта има тамо?"

У цугу му причам сва дешавања и шта је све било, како смо нападнути и остало. Он ме гледа бело кроз дим од томпуса и мртав ладан ми каже:

"Е за то ћеш морати да видиш са Радованом, јер, као што знаш, Србија није у рату."

Ја не могу да верујем шта ми каже човек. Али опет велим себи: "Па добро, Ћоро, шта си сад очекивао, да човек узме пушку, седне у БОВ, крене с тобом и изву-че те из срања? Председник је то Слоба, бре." И тако, опраштајући се, док сам полетао, он ми каже: "По-здрави ми Радована и реци му да може слободно да за-држи оружје и све што је способно за борбу а што до-лази из Крајине да би се што боље одупро овим грађа-нима из Босне што хоће да заузму Републику Српску." "Хоћу, хоћу", кажем ја сав срећан пред толиком вели-кодушношћу нашега председника, који иако Србија није у рату, даје и шаком и капом не би ли помогао свој народ преко Дрине.,Јеботе, мислим баш је кул -све оружје и све што је способно за борбу. Е сад, ба-лије, јебаћемо вам кеву." Док сам тако летео у правцу Авале, себи сам рекао: "Ма ипак је у бедаку због Кни-на, некако ми је тужан." И ту изнад саме Авале као да сам почео да губим снагу и почињем да падам онако у неком ковитлацу као хеликоптер када га погоде.

Из несвести ме је тргао јак бол у нози. Полако сам покушао да седнем и још размишљао о сну који је на мене оставио јак утисак. Међутим, то је био само сан. Знао сам да ми у овој рупи не могу помоћи ни Слоби-ша ни Раша. Био сам сам, сјебан и готово мртав од бо-ла, жеђи и изнемоглости. Када сам сео, завртело ми се

у глави. То је вероватно било због дугог лежања. Мо-лио сам Бога само да се не онесвестим поново. Узео сам лампу и полако задигао ногавицу и принео све-тлост нози. Није било кости која је вирила, није било ни крви, али зато ми је нога била натекла и некако по-жутела од колена надоле. Мрднуо сам прстима, што ми је причинило бол. "Е Ћоро, ово је већ прелом." Погле-дао сам около како бих пронашао нешто чиме би мо-гао да имобилишем ногу и бар тако ублажим бол и смањим штету. Угледао сам поломљене комаде стола на коме је стајала телефонска централа. Прикупио сам неколико летвица и искористио жицу од телефона да учврстим летвице које сам поређао око ноге. Када сам то завршио, био сам на ивици суза, јер сам схватио да са оваквом ногом немам никаквих шанси. Претражи-вао сам са лампом по ономе што је остало од земуни-це. Сада, из седећег положаја угледао сам скроз при крају земунице балване који су и на том делу пали уко-со забијени у земљу, остављајући слободан простор близу зида. Решио сам да се некако одвучем тамо и по-гледам има ли чега корисног што би ми помогло да превазиђем ову голготу. Легао сам на стомак и ставио лампу у уста док сам руком разгртао земљу испред се-бе. Вукао сам се полако према том делу. Сваки покрет ми је причињавао бол као да ми неко клештима стиска ногу. Напредовао сам споро. Када сам успео да убацим главу иза балвана, узео сам лампу и почео да осветља-вам простор. Светлост се одбила о нешто у самом под-ножју попречених балвана. Уперио сам лампу на то место, али због наслага земље нисам видео шта је то. Морао сам да се завучем дубље. Навлачио сам земљу рукама и угледао неколико месних нарезака који су ви-рили из војничке торбице. Тек када сам угледао нешто што је представљало храну, схватио сам колико сам гладан. Повадио сам нареске и копао рукама даље. На-

пипао сам нешто хладно и метално. Загребао сам нок-тима и на моју неописиву радост, угледао војничку чу-турицу. 0 како сам био срећан! У себи сам певушио, а тело ми је просто поскакивало све онако у лежећем положају. На бол сам тренутно заборавио. Полако сам извукао чутурицу из земље, као да је свети Грал, и, на моју радост, по њеној тежини схватио да је пуна. Обри-сао сам земљу и почео да одврћем чеп полако и са ужи-вањем, осећајући како ми се грло стеже при самој по-мисли на течност. По урезаном грбу на једној страни знао сам да је припадала покојноме Гаври. Када сам од-врнуо чеп и принео га носу да помиришем, мада бих у том тренутку попио и уље за мотор камиона, осетио сам мирис вина. Само за тренутак ми је било криво што није вода, а онда сам нагнуо и почео халапљиво да пијем. Било је хладно, а ја сам толико био халапљив да ми је цурило низ браду у недра и по прљавој унифор-ми. Осетио сам бол који ме је пресекао у стомаку. Ви-но је било јако и мој стомак је реаговао и борио се, јер практично нисам ништа јео два дана и две ноћи. "ГТо-лако, Ћоро, остави мало и за после", говорио сам себи. Затворио сам чутурицу, покупио неколико конзерви нареска и почео да се повлачим уназад према месту на коме сам до малопре био закопан испод босан 757e42hh 089;ке бу-кве. То ми је представљало велжи напор и бол. Леву ногу нисам могао да дигнем од земље, тако да се она вукла при мом пузању уназад, јер у тако скученом про-стору због ноге која је била у летвицама нисам могао да се окренем. Када сам се некако довукао до места где сам могао да седнем, отпио сам још два гутљаја вина и осетио ону познату топлину алкохола који је већ почео да ми струји кроз крв и мути ми гааву. "Машала, још ћу да се уциркам." Док сам тако лелујао под утицајем ви-на које је чинило своје на гладан стомак, размишљао сам како да отворим конзерву меснога нареска без но-

жа и кључа за отварање. Дохватио сам борбени прслук и празнио џепове да пронађем било шта што би ми ко-ристило. Осим два пара клешта и клема, није било ни-чега. Бацио сам се на посао да клештима отворим кон-зерву. После не знам ни сам колико покушаја, када је конзерва била изгужвана као да је преко ње прешао оклопни транспортер, одустао сам деморалисан. Гле-дао сам у конзерву као у највећег непријатеља. Вино је почело да ме хвата и онако, осећао сам се пријатно. Попио сам још мало. Нисам баш неки љубитељ капљи-це, али ми је ово баш пријало. Бол у нози сам осећао мање него раније и жеђ је мало спласнула. Знао сам да ћу после алкохола и лаганог пијанства, касније бити још више жедан, али ме није било брига за касније. Ва-жна ми је била моћ садашњег тренутка. Вино ме је потпуно ошашавило. Није ме било брига, осећао сам се као цар. Лебдео сам између сна и јаве. "Ћоро, ово је за филм", помислио сам.

Било ми је чудно што сам почео сам себе да зовем Ћоро. Да ли због навике или је време учинило своје и победило мој отпор према надимку који сам носио от-кад знам за себе, а који сам добио ни крив ни дужан, због намере или несавести људског бића и то одмах по рођењу, још у инкубатору. Мој отац, војник по профе-сији, тада је био у Загребу на служби у тада неприко-сновеној Југословенској народној армији. У то време био је капетан по чину и командант батаљона војне по-лиције. Цео свој живот посветио је војној каријери. Пред сам крај рата се, као петнаестогодишњак, укљу-чио у партизански одред бомбаша и већ са седамнаест година био послат у Русију на војну академију као из-разито талентован. Међутим, када је пукло између Ти-та и Стаљина, сви су враћени у земљу, где су завршили започето школовање. Био је родом из Ваљева, из ста-ре српске породице, која је током целог Другог свет-

ског рата балансирала између четника и партизана. Деда ми је био солунац, тако да је отац наставио неку врсту војничке традиције у кући. Моју мајку је упознао једне вечери на игранци на Малом Калемешану. Она је рсфена Београђанка и радила је као учитељица у тек основаној београдској гимназији. Пошто је отац био стално по теренима, јер је чин и школовање треба-ло оправдати, с мојом мајком се забављао седам годи-на. Венчали су се тек шездесет и друге у Београду. Али како је отац био стално одсутан, ја сам се родио четири године касније, када је добио прекоманду у За-греб и када му је обећано да га више неће цимати и по-мерати. Моја невоља је настала када ме је једне вечери дежурна сестра нашла у инкубатору са скинутим пове-зом са очију, што је проузроковало мој слаби вид и но-шење наочара с великом диоптријом. Мајка није пре-стајала да сумња како ми је то намерно урађено зато што сам био Србин, од родитеља Срба, који и у оно време, иако су се сви клели у братство и јединство, ни-су били радо виђени у Загребу. Мој отац никада није хтео да прихвати такву тврдњу, јер био је официр и ко-муниста и за њега је тако нешто било непојмљиво. Ма-да касније, када је почео овај несрећни рат деведесетих година, невољно је причао о тој теми и изражавао сво-ју сумњу. Од тада су вероватно почеле моје муке с на-димком Ћора. Нисмо дуго остали у Загребу, јер је мо-ју мајку непрекидно гризао црв сумње, па је наваљива-ла на оца да тражи премештај било ше у Србију. По-сле четири године писања молби и обијања референт-ских канцеларија, добио је премештај на војни аеро-дром Батајница, као безбедњак. Добио је и стан на Но-вом Београду, код хотела Југославија. Сетио сам се свога детињства, које је било мање-више као и код остале деце војних лица, углавном настањених у том тек изграђеном новобеоградском насељу. Од остале

деце сам се разликовао једино по цвикерима на којима су стално на левој или десној страни били залепљени завоји. Тада сам, као скоро петогодишњак, почео да осећам неко понижење сваки пут када би ме неко на-звао погрдним надимком. Тако је почела моја борба и моје негодовање сваки пут када би ме неко ословио са Ћоро. Нисам гледао да ли је старији и јачи или млађи и слабији, тукао сам се непрекидно. То срце и ту мла-далачку храброст сам ваљда повукао на свога деду. Та-ко ми је бар говорила баба када смо за викенде или празнике одлазили у очево родно Ваљево. Како сам ра-стао, тако сам и јачао и отац неки пут није знао шта да ради са мном, јер су из школе почеле да пристижу при-медбе на учестале туче и моје понашање. А колико се само наочара накуповао које сам ломио у тучама и ра-зним кошкањима, то се више није ни бројало. Мајка, која је била тиха и добра жена, онако у разговорима покушала је дипломатски да ми објасни како би било најбоље да се помирим с надимком који ми је намет-нут. Добро је током своје учитељске праксе научила да су деца када ухвате некога на зуб, што се тај више опи-ре, немилосрднија и окрутнија. Међутим, мени понос није дозвољавао да се тек тако предам. Тај мој отпор трајао је све док нисам дошао на ратиште. Ту ми нека-ко није сметало што ме зову Ћора. Био сам међу себи једнакима, по униформи, оружју и истој жељи за од-брану Српства и свега српског. Тако сам мало-помало, с тешким годинама које сам провео скоро по свим ра-тиштима, постао потпуно равнодушан према свом на-димку. Сећам се једне ситуације када смо деведесет и треће били у пратњи генерала Младића, који је оти-шао у Бенковац на неки састанак с тамошњим гааве-шинама. Један капетан из крајинске војске тада ме је онако, са можда мало превише ироније, назвао Ћора. Генерал Младић га је тако испреслишавао да није смео

да му изађе на очи током целог нашег боравка на тим просторима иако је био главни и одговорни везиста корпуса. Стално је слао свог заменика, младог поруч-ника који је при излагању пред генералом замуцкивао. Касније, када смо се враћали према Бањалуци, ше је генерал Младић требало да се види с Рашом, док смо стајали на једном одморишту, генерал ми је пришао и рекао: "Младене, морао сам да научим памети ону ка-петанску уштву, да га поставим тамо где му је место. јер нисам могао да слушам како те учи твоме послу, а знам да ти није колико ни црно испод нокта и још да ти се изругује." Ставио ми је при том руку онако очински на раме. Ја сам био потпуно збуњен, прво јер не пам-тим када ме је неко позвао по имену, а то је урадио ни мање ни више него легенда која хода, генерал Младић, кога смо из милоште звали - тата. Тек касније, када смо кренули даље, док сам седео на своме месту вези-сте у задњем делу "пуха", схватио сам да је он знао ко-лжо сам добар и стручан везиста. То ми је улило нову снагу и некакав понос у груди. Е, ни мање ни више не-го је "тата" знао моје право име и био упућен у моје ве-штине око везе.

Из размишљања ме прену бол у стомаку и крчање црева. Сада као да је глад била већа, јер сам ту на до-хвату руке имао неколико конзерви, а нисам могао да их отворим и бар мало утолим глад. "Шта бих дао да имам нож при руци", мислио сам док сам чежњиво гле-дао у конзерве. Сетио сам се да бих ако направим малу рупу у конзерви, можда врхом клешта могао да поки-дам поклопац. Али чиме рупу да направим, нисам имао ништа оштро при себи. Погледао сам према пушци ко-ја је стајала подно мојих ногу и била сва умазана од зе-мље. Помислио сам да извадим један метак из оквира и њиме пробушим рупу. То сам и учинио, па узео кон-зерву, набио метак уз саму ивицу и дланом ударио по

чаури. Метак је упао допола. Извадио сам га и полизао делове нареска који су се на њему задржали. "У, брате, ово је баш укусно!" - помислио сам док сам лизао ме-так. Стомак је одмах почео да крчи, јер је осетио мрви-це хране и тражио још. Некако сам клештима отворио конзерву допола и нисам имао стрпљења да отварам даље већ сам оним метком набијао и кидао парчиће на-реска и трпао уста. Конзерва је пала за слободу за ма-ње од минут. Одмах сам отворио још једну и поновио поступак. Залио сам са мало вина и посматрао прео-стале две, ону изгужвану и ону другу, целу. Знао сам да би требало оставити храну за касније, јер глад долази и одлази, смењује се са ситошћу као ноћ са даном. "Ма", рекао сам себи, "нема после, има само сад" и за пет минута слистио и остале две конзерве. Док сам за-вршавао последње комаде нареска из оне изгужване, потајно сам се надао да у ћошку испод балвана и земље има још нека коју нисам открио. Али сада ме то није било брига, јер сам био сит и намирен. Никада ми на-резак у животу није био слађи иако сам се после Вуко-вара заклео да га више нећу окусити, па макар скапао од глади. Тог свог обећања држао сам се до малопре, али, јебига, нужда закон мења.

А тамо није могао да прође дан без нареска. Они што су доносили храну, знали би да кажу: "То вам је што вам је, ако вам се не свиђа, ви се жалите." Коме смо могли да се жалимо када је ту владала атмосфера хаоса. Иначе, са вуковарског ратишта нисам понео мр-жњу само према месном нареску. Мрзео сам све што се тамо дешавало. Славонску каљугу, кишу, хладноћу, непрекидно кретање напред-назад, јер тада још нису могли да се договоре шта све хоће да освоје, мрзео сам бледа лица цивила који су се ни криви ни дужни нала-зили између две ватре, изгладнели и промрзли, бауља-јући између све те војске, тражећи ближњег свога ко-

ји се изгубио синоћ у бежанији пре почетка нашег на-пада. А напад су планирали пијани официри народне армије, која више није могла да носи назив југословен-ска, јер се стара Југа полако и неумитно распадала и тонула у ужас рата и братоубилачке мржње која се разбуктала после дугогодишњег тињања, кришом по-казујући зубе и своје право лице углавном по месним приредбама у неким засеоцима далеко од увек будних очију и на све спремних удбаша, којима је мозак био толико испран да би рођену мајку продали ако би не-што рекла против партије и система. И док су се тада-шњи функционери утркивали који ће да ували своје дупе у тада већ празну столицу нашега милог и ника-да непрежаљеног бравара, та мржња је хватала зама-јац. Био са уверен да и Милка Планинц и остали кому-нистички метузалеми, који су изгубили памет у време-ну и простору, по разноразним партијским састанци-ма, на којима су их њихови лични полтрони уверавали да је све у реду и како их народ обожава и поздравља њихове идеје, како им кличе да је и после Тита - Тито. Они су, заправо, знали да више никада неће бити као пре. Али то су закопали дубоко у своје првоборачке душе, преко којих су се уздигли од голих сељака си-шлих са којекаквих чука на којима су до јуче брисали буљу каменом. Јер како после толике борбе од првих дана рата, када су им се гузице навикле на удобне фо-теље и на којекакве функционерске привилегије, рећи народу истину: "Ма то је била само фора! Фора, бра-те! То нису могли да ураде иако су знали да је само пи-тање дана када ће све пући и окренути се против наро-да који су до јуче играли уплетени у Козарачко коло." И наравно, то се десило најпре у Словенији, где је та добро хваљена Југословенска народна армија, за коју смо годинама одвајали од уста да би могла да се уздиг-не на ниво пете армије у свету по снази и бројности,

Мшгорад Улемек

тотално подбацила и где је пред ловачким друштвом пиргавих змајчека и Јанеза изгледала као да је изашла из јаслица и обданишта и која се отуда вратила подви-јеног репа, са некаквим бедним оправдањем да су би-ли спремни за агресију споља, а не изнутра, како је то на телевизији објављивао генерал Аџић. Сећам се да је мој ћале испразнио цео оквир из "тече" у наш једи-ни телевизор и да је тада бацио сва одликовања и уни-форму у ђубре. Тога дана кад су нас Јанези испраши-ли ловачким пушкама, мој матори је остарио преко ноћи. И онда се та славна и надалеко чувена армија, са свом својом техником и свим тим чувеним официр-ским кадром, за чије смо школовање генерацијама сви плаћали, која је, дакле, добила све на тањиру, заглави-ла пред једном словенском паланком, коју није могла да освоји, јер ју је јебао неки лик кога су звали Миле Јастреб. И тако заглављена и надалеко слављена Ти-това армија немоћно је данима, недељама и месецима тукла ту словенску вукојебину, која је све више личи-ла на Дрезден, град који је послужио као колатерална штета Енглезима и Америма за време Другог свет-ског рата, и која је добила епитет европског Стаљин-града, бранећи и успостављајући тековине демократи-је коју су хтели да униште и сатру србијански комуни-сти и, наравно, четници. Ето, чак и тада, толико годи-на после те срамне поделе између партизана и четни-ка, опет смо се делили и призивали авете прошлости да васкрсну и да нас још више посвађају. Увек сам се сећао речи мога сада већ покојнога деде, који је знао да каже да нама нико други није потребан да нас сјебе до нас самих. Док сам био мали, нисам схватао значе-ње тих речи, али сада, после скоро пет година ратова-ња и повлачења којекуде, читајући дневну штампу и слушајући разноразне политичаре који лажу, мажу и прекрајају мозак сопственога народа, те речи су ми

постале кристално јасне. Ваљда због свих тих срања којих сам се нагледао на вуковарском ратишту, некако сам и замрзео месни нарезак. Вероватно ме је конзер-ва, када бих је угледао, поред свог одвратног укуса, ау-томатски подсећала на све оне недаће и неправде које су ми се десиле у том времену ратовања за српски на-род, а све сам мање разумевао шта ми то као народ уопште хоћемо и желимо.

Нога је опет почињала да ме боли, вероватно је престајало дејство вина. Таман сам хтео да отворим чутурицу и попијем још мало вина и ублажим све не-сноснији бол, кад је неко стао изнад мене на разваље-ну земуницу. Чули су се гласови. Начуљио сам уши и следио се од страха да можда нисам направио неки шум док сам се борио с конзервама. Сада када сам умирио дисање, јасно сам чуо разговор који се водиа изнад моје главе и закључио да не сумњају да се само два метра испод њих налази четник. Покушао сам да разазнам о чему говоре. Препознао сам тешки мусли-мански нагласак, причали су о томе како треба што пре да прескоче поток како би изнели рањенике и мр-тве. "Добро је", помислио сам, ако је за утеху, бар су имали губитака и нису тако лако прошли као што су мислили. Јер борба за ров је била спартанска са наше стране. Иако смо били слабији у људству, борили смо се до краја. Вероватно нису очекивали наш тако же-сток отпор. Али шта смо друго могли него да се тако боримо. И ево ме сада овде, ја Ћора, једини преживе-ли сведок те битке, закопан у рову на босан 757e42hh 089;кој чуки подно Озрена. Сетио сам се да смо пред крај тог коб-ног дана остали само Рус и ја. Влатко је ипак успео да минира све ровове који су прилазили са задње стране главном рову, који смо ми држали као последње упо-риште, све се надајући да ће нам помоћ ипак стићи и да ће ово у шта смо упали имати срећан крај. Међу-

тим, како је време одмицало, тако су наше наде бива-ле слабије. Балије су кренуле у одлучни напад негде после шест сати тога дана. Таман сам успео да завр-шим развлачење директне линије између леве и десне стране, када је почео пакао. Ударили су свиме што су имали. На једној страни, која се добро држала, и даље су били Рус, Влатко и Рамзес, који је већ био на изма-ку снаге и једва се држао на ногама, јер су каме узима-ле свој данак полако, али неумитно. Знам да га је Влатко зезао како никада неће видети пирамиде и остала места на којима су сахрањени фараони. "Нша везе, ја ћу бити босан 757e42hh 089;ки фараон, а ови ровови ће би-ти моје пирамиде", једва разговетно му је одговорио Рамзес, који је био нашироко познат по свом знању о фараонима и древном Египту. То знање је стекао још као клинац, док је живео у Каиру, где му је отац радио као возач у нашој амбасади и када се после службе вратио у Бањалуку, где су живели и вде се Рамзес ро-дио, он, тада већ скоро стасао за војску, наставио је да изучава историју старог Египта и био потпуно залу-ђен том темом.

Влатко му је више пута предлагао да га одведе до земунице у којој су били остали рањеници који су, не-вероватно, још сви били живи иако су неки од њих, по мом мишљењу, били доста тешко рањени. Међутим. он је упорно одмахивао главом и цедио кроз зубе и уста пуна крви да ће радије умрети на ногама и са пу-шком у руци него у оној рупи од земунице. Рус, који је од свих био најстабилнији, и даље је био у оном свом делиријуму и испуцавао је кратке рафале у правцу ме-ста где су балије концентрисан 757e42hh 086;м ватром пуцале пре-ма нашем бункеру и вероватно припремале терен за јуриш групи која се прикрадала иза наших леђа у под-ножју помоћних ровова. Незгодно је било то што усред њихове пуцњаве нисмо могли главу да промоли-

мо из рова и видимо с које стране нам се приближава-ју. Ако бисмо покушали да извиримо из рова и погле-дамо на задњи део падине, били бисмо идеална мета за њихове снајперисте, који су вребали са главне линије укопане наспрам главног рова на другом брду неких четиристо метара ваздушне линије. Тако смо били у клопци и само смо могли да се крећемо по главном ро-ву, јер је Влатко минирао све остале пролазе. Рекао ми је да одем и покушам да донесем ако има тромбло-на из којих је хтео насумично да гађа позадину рова, и тако бар привремено успори напредовање оних за ко-је смо знали да се већ увелико прикрадају према по-моћним рововима и траншејама. Знали смо да им је то основна тактика. Користили су систем брзе поткови-це, јер су знали да не можемо да изађемо и да нас не-ма много. Тактика брзе потковице састојала се од рас пореда у облику потковице са чијих се крајева отвар \ велика ватра на само два краја линије, где се ватро ; покривају готово све тачке нападнуте линије, док ~е они који нападају из средине те потковице прикрадај/ у тишини, користећи то што онај кога нападају не мо-же да дигне главу и промоли нос од ватре коју прима са крајева потковице. Када дођу на раздаљину бацања бомбе, нападачи у средини потковице бацају велики број бомби и гађају из тромблона у неколико тачака испред себе, па претрчавајући последњих двадесетак метара, вриште као луди и упадају у ровове. Само смо се надали да ће неке од тих група кренути помоћним рововима и налетети на замке и мине изненађења, ко-је је Влатко поставио, и тако бар мало успорити свој напад. Док сам хитао ка земуници где су били смеште-ни рањеници, гледао сам према отвору рова нагоре и био спреман да запуцам ако бих угледао неку сподобу која хоће да ускочи у ров. Улетео сам у земуницу сав задихан и само направио пометњу међу већ обамрлим

рањеницима који су лежали свуда по поду и лођама. Питао сам, онако задихан, да ли неко зна где су тром-блони, јер нисам познавао сплет ових ровова и где се шта налази. Нико ми није одговарао, већ су сви гледа-ли у мене исколачених очију од страха и бола. Схватио сам да сам их уплашио на смрт, која је за неке од њих била тако близу да тога нису били ни свесни. Онај мо-мак кога сам знао из бригаде као возача команданта рекао ми је да он мисли да има у земуници која је слу-жила као магацин и која је била на левој страни рова. Нисам се задржавао иако сам при изласку видео да они рањеници који су били при свести и који су могли да схвате шта се дешава хоће нешто да ме питају. Ни-сам могао да се задржавам, већ сам појурио према ме-сту које сам видео док сам развлачио кабл за спајање леве и десне стране и које је изгледало као магацин, како ми је рекао возач. Упао сам унутра и видео мом-ка кога су звали Сури како отвара ножем сан 757e42hh 076;ук од бомби, вади бомбе из пластичне амбалаже и качи их на опасач. "Ух, Ћоро, ти си, баш си ме препао, шта има на десној страни?" Рекао сам му да нам не цветају ру-же и питао га да ли има тромблона. Показао ми је је-дан сан 757e42hh 076;ук који је био мало кабастији од осталих и ре-као да има укупно три сан 757e42hh 076;ука и да су они још јутрос, када је напад почео, узели један за себе. Узео сам цео сан 757e42hh 076;ук и почео да га вучем према месту где су се нала-зили Влатко и остали. Сандук је био тежак и морао сам да га носим обема рукама. Пушку сам окачио о ра-ме, подигао сан 757e42hh 076;ук и потрчао према десном крилу, мо-лећи Бога да ми неко не ускочи у ров, јер сам у оваквој позицији био лак плен. Чим сам потрчао до десног крила, бацио сам сан 757e42hh 076;ук и почео да вадим тромблоне и ређам их испред улаза у бункер. Погледом сам по-тражио Влатка. Пошто га нисам видео, ушао сам у бункер и видео га како клечи поред Рамзеса који је ле-

жао на леђима. Плакали су. Пришао сам ближе и ви-део да је Рамзес готово бео као најбеља марамица, др-жао је пиштољ у руци и гурао га дршком у Влатков стомак, мумлајући нешто само њему разумљиво. Када сам хтео да кажем како сам донео тромблоне и да га питам шта даље, Влатко ме је погледао очима пуним суза и показао ми да чучнем, јер се од Руса који је ври-штао и пуцао као луд, мењајући реденике на своме ПКТ-у, који само што се није распао, није чуло ништа. Пришао сам до њих и клекнуо. Држао је Рамзеса за руку, а он му је и даље гурао пиштољ према њему.

"Хоће да га убијем, искрварио је и нема више сна-ге, готов је", рекао ми је Влатко кроз плач.

"Како да га убијеш?", питао сам га згранут.

"Па лепо, хоће да га ја убијем, јер ако се буде убио сам, онда му душа неће горе бити примљена како то ваља и доликује нама православцима."

Нисам могао да верујем шта ми човек прича.

"Хајде, убиј га ти, Ћоро, ја не могу, познајемо се од почетка рата, не могу, бреее."

Почео је да вришти и гурнуо ми пиштољ у руке. Излетео је напоље јецајући од бола, беса и немоћи. Држао сам пиштољ и гледао Рамзеса право у очи. Би-ле су мутне од суза и тужне, пуне бола. Мумлао је не-што као: "Ајде, молим те." Само је то понављао. Кле-чао сам шокиран. Нисам могао да се саберем, Рус ми је нешто викао, али ја нисам обраћао пажњу на њега нити сам га чуо, био сам у неком свом делиријуму. Гла-ва ми је била празна. Не знам да ли сам могао да ура-дим ово. Ово је већ било превише за мене. "Ох, Бо-же", помислио сам, "да ли мора овако, има ли те, бре, дај неки знак шта сад." Кроз главу су ми у секунди пролазили милиони мисли. "Да ли ће моја душа бити примљена тамо горе како треба ако урадим овако не-што?" Телефон који је спајао нас и леву страну зачан-

грљао је и тргао ме из мисли. Спустио сам поглед и угледао Рамзесове очи плачне, без живота, али су и онако мртве биле пуне туге и суза. "Хвала ти, Боже, хвала што си њега позвао себи, а мене спасао једног таквог чина." Говорио сам у себи и брзо се прекрстио три пута. Истетурао сам из бункера и видео Влатка како клечи и једном руком петља нешто око тромбло-на, а у другој држи слушалицу и прича са левом стра-ном рова. Када је завршио, рекао је: "Данке је поги-нуо, Чича је лакше рањен, остао је само Суки на левој страни." Ништа друго није додао, само је имао онај туп и празан поглед. Није ме питао чак ни за Рамзеса, само је набио тромблон на пушку и испалио га са ра-мена увис у правцу падине која се налазила на задњој страни рова. Погледао сам према Русу који је и даљс пуцао из бункера и видео га како поскакује. Схватио сам да је крај и да је ово последњи грч. Откако сам до-шао на ратиште, вазда сам замишљао како ће изгледа-ти моја погибија. Највише сам се плашио две ствари: мина и да ме ухвате живог, све остало ми је некако би-ло подношљивије. Раније, пре овога рата, повремено бих погледао неке ратне филмове н сад сам се сећао многих сцена. А овде, у овој ситуацији и у овим рово-вима, нисам могао да уклопим ниједну од тих сцена у овај сценарио ужаса који нас је окруживао. То су ипак били само филмови, у којима глумци кад погину, по-сле снимљене сцене, устану, обришу крв и блато са се-бе и оду у једну од оних лепих камп-приколица у којој га чекају благодети живота. Овде није било клапни и лепих статисткиња, ни камп-приколица. Овде је свуда била права смрт, која је вребала на сваком кораку. Ово су били ровови страве и ужаса. Размишљајући ка-ко би нам добро дошао један Рамбо да нам помогне са свим оним његовим вештинама, тетурао сам се као пијан према десној страни, јер сам хгео да видим да ли

је код Сурија све како треба и да ли могу да помогнем. Пролазећи поред земунице у којој су били смештени рањеници, нисам ни хтео да улазим. Шта сам могао да им кажем: "Е, готово је, испалите себи метак у главу да вас не ухвате живе." Нисам могао да их убијем у по-јам, мада не смем ни да помислим шта би се десило ако би их онако на гомили ухватили. Дошао сам на неких двадесет метара до леве стране рова, која је још била под нашом контролом, и стао код задње кривине. Ни-сам хтео да излетим ко мува без главе, јер су Суки и Чича могли да ме упуцају. Вероватно су били на крају живаца и снаге, јер су до сада схватили, као и сви ми који смо на неки начин пружали овај последњи атом отпора, да је крај близу и да је питање тренутка када ће ђаво доћи по своје. Кад су мало застали с пуцња-вом, викнуо сам Суром и он се окренуо и дао ми знак да им приђем. Дошао сам до њиховог бункера и питао Чичу како је, а он ми је рекао да није ништа, већ само огреботина. Нисам хтео да коментаришем, јер сам ви-део да му је кошуља на левом рамену натопљена кр-вљу. Поред самог улаза са десне стране лежао је Дан-ке, на леђима, мирно, као да спава. Имао је онако без-брижно лице. Сури ми је објаснио да је погођен најве-роватније у леђа из снајпера док је извиривао из рова не би ли уочио да ли и одакле нам прилазе балије. "Ка-кав је то фудбалер био", прокоментарисао је Чича. Данке је, бар сам тако чуо, био један од најбољих и најперспективнијих фудбалера. Био је родом из Добо-ја, где је и почео да игра. После је прешао у Жељу, па у Сарајево, где је требало да га приме у први тим. Би-ла му је предвиђена сјајна каријера. Звали су га Д. Ма-радона. Али кад је почео рат, он је све напустио иако су, без обзира на рат, неки имућни Срби из Сарајева могли да му заврше да потпише уговор за француски Марсељ. Данке није хтео, са непуних осамнаест годи-

на ушао је у рат. И сада, ево, он, прва копачка Босне, лежи у рову на некој јебеној коти уместо да пика фуд-бал у Француској и пита: "Вуле ву куше авек муа". Је-бени рат!

"Ћоро, ако нас ухвати ноћ, немамо шансе", рекао ми је Сури.

"Знам, то сам и сам схватио", одговорио сам му те-шко гутајући пљувачку у сувом грлу. Готово се не се-ћам када сам последњи пут пио воду.

"Шта да радимо, да ли да се скупимо на једно место на средини рова, па како нам Бог да?", питао сам их обојицу у исто време.

"Тек тада немамо никакве шансе, прићи ће нам са свих страна и онда смо готови", рекао је Сури. Тада је зазвонио телефон, био је то позив са десне стране. Су-ри је подигао слушалицу и кратко одслушао шта му се говори са друге стране жице. Кад је прекинуо везу, ре-као је да је то био Влатко, који га је звао да се нађу на средини рова и да се договоре шта и како даље. Замо-лио ме је да останем ту са Чичом и да му помогнем ако балије покушају нешто. Отрчао је кроз ров и Чича и ја смо остали сами. Пуцњава као да је мало спласнула. Ушао сам у бункер и провирио кроз пушкарницу у правцу доњег дела рова - на неких седамдесет метара низ ров се видео први бункер са леве стране, који је исто као и на десној страни био нешто нижи од нашег, с тим што се из овога у коме смо се ми налазили видео много већи простор око задње стране главног рова, због саме конфигурације терена, који је овде био не-што равнији него са десне стране. Такав терен је веро-ватно и спречавао балије да приђу ближе и зато је ма-ли број људи могао да им одолева цео дан. Они су то знали и сада када су увидели да не могу да приђу као што су првобитно замислили, чекали су ноћ.

Око њиховог бункера није се ништа видело, чак ни најмањи покрет није могао да се уочи. Што се тиче борбене дисциплине и кретања по терену, били су ве-ома дисциплиновани. Ништа се није дешавало и мину-ти су пролазили као сати. Погледао сам на сат, про-шло је осам и још мало па ће крај. Ноћ ће неминовно доћи, а с њом и хијене које су само то чекале па да за-врше свој крвави пир који су почеле тога јутра.

"Е, синко мој, њима нема равних", рекао ми је Чи-ча као да ми је прочитао мисли.

"Мука их је на то натерала, нису имали оружје, али су савладали вештину ноћног ратовања", наставио је као да за себе говори.

Знао сам да је у праву. Из праксе коју сам стекао током последњих година у Босни, потуцајући се по ра-зним рововима, знао сам да су муслимани овладали техником ноћних напада. Били су стварно добри у то-ме. На то их је свакако натерала мука, јер они нису имали толико тешке војне технике и артиљерије као ми Срби, тако да су морали да се сналазе како знају и умеју. Нажалост, наше војне старешине су се сувише уздале у премоћ војне технике и нису много урадиле да промене тактику ратовања. Током свих ових годи-на, уместо да извучемо поуке из Вуковара, где упркос дивизионима наоружаним артиљеријским оруђем свих калибара, које је бљувало хиљаде граната и дан и ноћ, није постигнуто ништа. Опустошен је и срушен један град, али браниоцима Вуковара, који су имали добро утврђене ровове и заклоне, није нането много штете. А нас је цео свет осудио због употребе преко-мерне силе и уништавања цивилних структура. Уме-сто да је после свих тих дешавања тактика била боља обука пешадије и формирање мањих, мобилнијих је-диница, и даље се ослањало на премоћ технике. Тај на-чин размишљања је и довео до пада Српске Крајине.

Иако смо ми одмах тражили оправдање у издаји, твр-дећи да смо продати за зеленим столом, што је било делимично тачно, главни наш проблем биле су неспо-собне вође, поготову војне, које су међу првима поку-пиле шверцом стечене марке и остало благо, те посе-дале у џипове, све са пратњом и швалеркама, и "хра-бро" кренуле пут Србије. Оставиле су народ и војску, која, заправо, и није била права војска, већ је то био народ, наоружан топовима, тенковима ВБР-овима и осталом скаламеријом, која у рату није много значила без добро обучене и уигране пешадије.

Овде у Босни муслимани су у почетку рата имали само људе и пушке, са нешто мало тежег наоружања које је покупљено из касарни из којих се повукла вој-ска с почетком сукоба и овог несрећног рата. Тако су балије, хтеле не хтеле, морале да развијају друге ве-штине ратовања, као што су копање добро утврђених и разгранатих ровова и ноћно ратовање. То у почетку није давало неке резултате, али када су се извештили, готово да није било ноћног напада са мањим или ве-ћим резултатом. А све то време наши чувени стратези и војсковође, наравно част појединцима који су опоми-њали да се без добре пешадије ништа не може уради-ти, и даље су се уздали у своје цеви свих калибара, чи-ја је употреба и довела до бомбардовања свих наших положаја по босан 757e42hh 089;ком ратишту. Али ту се ништа ни-је могло урадити, јер су многи од тих официра мисли-ли да су најпаметнији, а, у ствари, само им сујета и комплекси нису дозвољавали да признају како их је време прегазило па да предају штафету млађима и онима који су се искалили у правим борбама на тере-ну током ових неколико година. Доле са рова чуло се мрмљање и харлакање муџа и балија, који су се веро-ватно молили и договарали пред ноћашњи напад. По-гледао сам на сат и схватио да Сурог нема већ дваде-

сет минута. Чича је дремао онако наслоњен на пушку коју је избацио кроз пушкарницу, а образ је наслонио на кундак и тако дремао у стојећем положају. Изашао сам пред бункер и у том тренутку видео Сурог како долази.

"Шта је било, какав је договор?", питао сам га кад ми је пришао.

Рекао ми је да су се Влатко и он договорили да док се још види, све бункере и ров минирамо и да се када падне вече, повучемо и заузмемо позиције на неких двадесет метара од земунице и ту предузмемо одсудну одбрану, јер овако није било шансе да прегурамо ноћ. Отишао сам потом до земунице у којој се налазило складиште да донесем нагазних мина и трудова. Однео сам прву туру до Сурог и помогао да их укопа и наме-сти. Утом је зазвонио телефон.

"Е, јебига, зезнули смо се", рекао је Сури и ја сам тек на другу звоњаву схватио шта је хтео да каже. Ка-ко смо почели да постављамо мине и замке по рову, заборавили смо да повучемо телефон, који је сада ста-јао између нас и мина посејаних по рову без евиденци-је, тако да нисмо могли да дођемо до њега. Телефон је упорно звонио.

"Трчи тамо, Ћоро", рекао ми је Сури. Потрчао сам кроз ров у правцу где су се налазили Влатко и Рус и скоро на пола пута чуо Влатка како ме дозива. Срели смо се на средини рова и одмах се обрецнуо:

"Ћоро, који си курац постављао линију ако се нико не јавља и морамо да трчимо с краја на крај?" Обја-снио сам шта се догодило.

"Па ви сте стварно генијалци!", повикао је Влатко. "Потребно ми је још мина, иди ми ти донеси да не гу-бим време. Је л' ти рекао Сури шта смо се договори-ли?"

"Јесте", рекао сам и кренуо по мине. Док сам пре-турао по сан 757e42hh 076;уцима, зачула се страшна пуцњава, са много детонација. Изгледало је жешће него јутрос, кад је напад почео. Излетео сам из магацина и видео Чичу како иде унатрашке кроз ров и пуца.

"Напали су, напали су, убили су Сурог, нисмо их видели када су пришли, ушли су у ров, бежи, ја ћу их задржавати!", викао је Чича пуцајући испред себе иа-ко никога није било.

Мислио сам: "Где да бежим који курац?" Потрчао сам према десној страни и у том трену уздрмале су ме две везане експлозије. Чуо сам вриску с леве стране. Знао сам да су муџе налетеле на наше мине.

"Бар мало да и ми њих поткачимо", помислио сам у себи. Док сам трчао, буквално сам иза кривине нале-тео на Руса, који је изгледао као ђаво онако чађав од силног пуцања.

"Ћора, Влатко капут, капут, давај метки, метки!", викао је Рус. Схватио сам да је то крај и потрчао до зе-мунице у којој су били смештени рањеници:

"Давај, давај!", вриштао је Рус.

Отрчао сам у земуницу и пролетео поред рањени-ка којима је све било јасно.

"Убиј нас, Ћоро, немој да нас ухвате!", викали су не-ки који су још били при свести. Надао сам се да испод кревета од везисте има рам с муницијом за аутоматску пушку, јер сам видео да Рус више нема ПКТ, већ ауто-матску пушку. У том тренутку сам видео само блесак, детонацију нисам ни успео добро да чујем. Тек сада, док ми је све ово пролазило кроз главу и док сам седео у мраку, сетио сам се да је и Чича био жив на почетку тог последњег напада. Вероватно је и он погинуо.

Гласови изнад мене постали су гласнији, вероватно им се придружила још неколицина. Надао сам се да са-да када их има више неће пропасти мени буквално у

крило. Поново сам начуљио уши не бих ли чуо о чему разговарају. Један дубок глас нешто је брзо причао, али нисам га разумео. Вероватно је говорио на арап-ском. Уследила је закратко тишина, па је неко упитао:

"Шта каже, болан?"

Други глас му је одговорио: "Изнервирао се што се Рус није дуже мучио и каже да смо га сувише брзо на-били на колац, па је искрварио прије времена."

Језа ми је прошла целим телом. Иако је у земуни-ци било доста свеже, почео сам да се знојим. Питао сам се: "Да ли је могуће да је онај мученик Сергеј до-живео најгору могућу судбину?" Нисам могао да веру-јем да је то крај. Шта једно људско биће може да нате-ра на такву суровост према другом? Сада ми је било јасно зашто је Рус онако вриштао. Покушао сам да за-мислим ту сцену и помислио на мученог сељака Ради-сава из романа "На Дрини ћуприја", који је покушао да се стави у улогу речне виле и да ноћу руши тек за-почети мост, што су Турци почели да граде код Више-града, тадашње касабе. Сетио сам се и сцене из фил-ма "Бановић Страхиња", где одбегли турски арамба-ша живог на колац набија свога рођеног брата. Ужас, стресао сам се и најежио од одвратности и страха, од осећања које су такве мисли изазвале у мени. Ови го-ре су се ућутали. Замишљао сам их како стоје изнад мене и посматрају своје ремек-дело на неком коцу. Прекрстио сам се и помолио за Сергејеву душу. Седео сам тако у мраку и бленуо пред себе потпуно демора-лисан због судбине која нас је снашла. На неки начин ми је и лакнуло због тога што су рањеници у просто-рији до мене умрли онако грозном, али ипак брзом смрћу. Нисам ни хтео ни могао да замислим шта би њима радили да су их ухватили живе онако на гомили. Овако је ипак било боље. Схватио сам да ипак и од го-рег постоји горе и да колико год мислили да смо лоше

прошли, можемо проћи још горе. С тим мислима ми се мало вратио морал, јер сам до тада на неки начин проклињао судбину и сажаљевао самога себе због си-туације у којој сам се нашао. "Добро је, Ћоро, добро је", тешио сам се. Нисам, заправо, знао шта је то што је добро, али сам ипак храбрио себе. Леву ногу нисам више осећао, ма није ме ни било брига. "Јебеш ногу ако не можеш да извучеш живу главу!" Питао сам се шта ли раде доле у команди, да ли су и они нападнути, шта је то тако кренуло лоше када су се балије усудиле да нападну овај део линије. Ко нас је издао и увео их иза наших леђа? На хиљаде питања ми је пролазило кроз главу. Шта ли би било да сам оног дана рекао да хоћу да се одморим и да пошаљу неког другог везисту? То сам онако овлаш размишљао док ме је "пинц" во-зио макадамским путем између брда која су била по-кривена густом шумом што се надвијала над кривуда-вим путем пуним рупа. Туда је прошла силна војна техника у померању према Бањалуци, тада угроженој због офанзиве балија, које су се удружиле са Хрвати-ма после пада Крајине и буквално прогутале део за-падне Републике Српске. Док се "пинц" пео, шума је постајала све ређа и по котама су се видели ровови. Изгледали су као велике браон змије које су изашле и размилеле се по тим брдима да ухвате мало сунца. Чи-тава брда била су испресецана рововима, који су оста-јали празни како се, на самом почетку рата, линија по-мерала напред. Тако су ницали нови ровови и нова утврђења у којима су борци проводили дане и ноћи че-кајући да крену напред или очекујући напад неприја-теља. У глави ми је радио црв сумње да нешто може да ми се деси. Одбацио сам ту сумњу, јер сам увек тако размишљао када сам ишао на прву линију. Било је то нормално, тако људски. Али шта је то могло да ми се догоди, ишао сам у најбоље саграђен ров на овим про-

сторима. Називали су га мајка свих ровова или Гво-здени ров, чак су једно време доводили људе из других бригада да узму мустру по њему и да то примене у сво-јим зонама одговорности. И стварно, како смо се пели уз вијугави пут, тако сам местимично кроз шуму, која је постајала ређа, могао да видим прве обрисе чувено-га рова. Његови делови су се протезали као пипци хо-ботнице по падини задње стране ка месту где се нала-зила прва линија. Борци који су опслуживали ровове знали су да се нашале с придошлицама како могу да им буду водичи кроз ровове за чутуру вина или раки-је. Када је "пинц" стао у подножју коте 1121, ту на већ уобичајеном месту чекали су нас борци који су сишли са линије да би истоварили мањерке с кафом и доруч-ком и пренели их до главнога рова на расподелу. Од макадамског пута требало се попети кроз шуму до по-ловине коте, где је шума престајала и вде су, после двеста метара, почињали први краци ровова. Пошто је главни ров био постављен на самоме врху, некако ни истурен напред, а ни превише увучен уназад, до ње-га се долазило кроз пет помоћних ровова који су има-ли разне сврхе. Кроз те помоћне траншеје, које су бла-го кривудале на самом успону, долазило се до одређе-них места у главном рову. Све су оне имале одређену намену и функцију. Њихова дубина почињала је од ко-лена и како је ишла према главноме рову, тако се ду-бина повећавала код улаза у њега и достизала више од два метра. Њихова намена била је да при непријатеље-вом нападу обезбеђују слободан улазак и излазак људ-ства од полазне линије, која се налазила на самом ру-бу шуме, па све до главног рова и обрнуто. Кроз њих су изношени рањеници без бојазни да их може видети или погодити непријатељ са кота које су се налазиле испред наше линије одбране. Туда се уносила муници-ја, храна, обављале су се смене и сва остала кретања

од шумице до главног рова. После изласка из свакога од помоћних ровова, улазило се непосредно у главни ров. Када смо ушли у главни ров, схватио сам зашто су га називали "Мајка свих ровова". Био је дубљи од два метра, ширине можда мало јаче од метар и двадесет. Ишао је у цикцак и његово дно је било посуто круп-ним шљунком, а преко тога финим песком, што је омогућавало да се зими приликом падавина скупља вода и прави блато. Био је дугачак до триста педесет метара и на сваких педесет метара имао је удубљење за стрелце, које је било укопано у страну рова, зашти-ћено одозго и свака позиција за стрелца је била на-пред заштићена такозваним хватачем метака. На кра-ју рова и са леве и са десне стране постојала су по два добро утврђена бункера, који су били удаљени један од другога седамдесет до сто метара и који су били тако позиционирани да су могли да штите један другога, а уједно због испупчења су могли да контролишу и већи део испред главног рова. У сваком од тих бункера на-лазила се довољна количина резервне муниције, пија-ће воде, по једна носила и пољски телефон, који је био спојен директно са главном земуницом, тако да ако би напад почео, борци би се распоредили по унапред до-говореним и одређеним позицијама и нису имали по-требе да се крећу по рову за време напада и тако уно-се нервозу и забуну једни међу друге. Иза сваке пози-ције за стрелце такође се налазило мало удубљење, у коме је увек било смештено нешто резервне муници-је и пијаће воде. Све позиције су путем пољских теле-фона директно биле повезане са главном земуницом. На левој страни рова, гледајући према непријатељу, налазила се земуница у којој је чувана резервна муни-ција и која је служила као склониште за резерву хра-не и пијаће воде упаковане у пластичне канистере и била мењана сваких петнаест дана. Најупечатљивији у

рову били су чистоћа и неки ред, који је био очигледан на сваком кораку. Организација је била на нивоу и ту је свако знао где му је место и шта треба да ради. Ка-ко смо више обилазили ров, тако сам се све више оду-шевљавао оним што видим. Дошавши до главне зему-нице, у коју се улазило кроз широка, али ниска врата, видео сам да је укопана још два метра у дубину и у њу се није силазило степеницама већ се спуштало косим испустом, преко кога су стајале растављене даске са равномерно распоређеним дрвеним заптивцима про-тив клизања. Земуница је била огромна и на четири краја је имала дрвене потпорнике, који су били око ме-тар дебели и који су држали плафон сав у даскама. Об-јаснили су ми да су изнад мене три реда балвана, поре-ђаних један преко другога, сваки ред у другачијем правцу и између њих ситан песак и утабана земља. Из-над самих дасака биле су поређане железничке шине једна до друге и на тај начин још ојачавале плафон зе-мунице. Било је то импозантно здање. Док су ми обја-шњавали градњу, питао сам се како је сав тај матери-јал довлачен довде и колико је времена било потребно да се то чудо изгради. У земуницу је била уведена ра-света, коју је напајао мали дизел-агрегат који је био смештен на сто педесет метара од земунице да не би својом буком реметио активности у њој. У унутра-шњем делу, около у бочним зидовима биле су укопане ложе које су ме подсетиле на крипте испосника или на мале планинарске домове вде су се планинари после напорнога дана одмарали, с тим што су овде лође би-ле укопане у земљани зид и обложене даскама. На средини земунице био је огроман сто од других дасака, прилично једноставан, али чврст, за који је могло да се смести двадесет људи одједном. Под земунице био је исто поплочан даскама, које су биле постављене на греде и одмакнуте од пода двадесетак сан 757e42hh 090;иметара,

где се налазила пиљевина. Рекли су да је као нека изо-лација од хладноће. На два дијагонална краја виделе су се две пећи бубњаре, чији су димњаци били извуче-ни петнаестак метара на леву и десну страну и тако правили оптичку варку за оне који би наводили арти-љеријску ватру према диму земунице, вероватно ми-слећи да постоје две земунице. Највише ме је одуше-вило то што се одозго није видело да се испод налази земуница, јер, како су ми објаснили, зато је и копана тако дубоко да би одозго изгледала равно, као да нема ојачања нити испупчења као код других земуница. Ту је чак и трава била враћена на своје место, тако да се са горње стране није могло приметити било шта што указује на неку промену земљишта. Заиста сам био задивљен. У самом левом ћошку од улаза налазила се мала просторија за двоје људи, у којој је била смеште-на телефонска централа, преко које је ишла сва веза у рову и која је била повезана с командом батаљона и бригаде. И ту, у тој просторији све је деловало чисто, уредно. Видело се да владају ред и дисциплина. Како су ми објаснили, тај ров је замислио први командир тога вода. Звао се Гвозден и по њему је ров и носио име. Гвозден, који је погинуо, био је из једног села по-ред Добоја. На почетку рата отишао је у Хрватску као добровољац и оданде се вратио разочаран оним што је тамо видео и доживео. Стално је говорио како ми Ср-би не волимо у земљу, што је значило да не волимо да се укопавамо, и да је то наша највећа грешка. За ту констатацију покојни Гвозден је био у праву, јер сам се и сам сећао да је током мог боравка на вуковарском ратишту много борби било изгубљено зато што нисмо могли да одбијемо изненадне нападе опкољених Хрва-та, који су повремено покушавали да се пробију из об-руча који је око њих био направљен. То је, опет, била иоследица лошег вођења ратовања, а познато је и да

на вуковарском ратишту дисциплине готово није би-ло. Тамо су се скупили свакојаки, била је то једна оп-шта армија. Сваки прљави и масни добровољац себи је давао за право да се позива на Српство и на којека-кав патриотизам. Због таквих људи и њихових недела такво заклињање било је потпуно укаљано и изгубило смисао. Те људе који су били пуни себе, а који су можда највише допринели да се укаљају лик и част српскога борца, нико никаквом наредбом није могао да натера да копају ровове, јер су себе сматрали нападачима. На-жалост, био сам и сам небројено пута сведок њихових напада без икаквога реда и плана, у које су често по-лазили као хорда охрабрена хектолитрима пића, за-клињући се на верност Богу и краљу, имитирајући традицију старих четника, које су такође обрукали, јер су њихове ликове скинули из партизанских филмо-ва као што су "Сутјеска", "Неретва" и други. Наравно, у тим филмовима су комунисти, који су их и снимали, покушали да прикажу четнике као хорде пијаних ди-вљака. Сваки пут када би се заузимала нека нова ли-нија и када је положај требало да се учврсти и укопа, сви ти новопечени борци, који су били под командом самопрокламованих војвода и сердара, тражили су да им се довезу ровокопачи или да се доведу заробљене усташе да копају ровове и склоништа уместо њих. На-равно, било је ту и изузетних појединаца, који су се из-двајали у тим веселим дружинама, али они су били ма-њина и њихов глас се скоро није ни чуо. Сећам се, јед-ном када сам био на штабном састанку у силосу у Ер-нестинову, који је ту смештен одмах по ослобођењу села, избила је жустра свађа између Аркана и неких команданата који нису хтели да признају ни команду војске, ни било чију, већ су се позивали на полагање рачуна пред својим војводама што су се шепуриле по Србији и причале народу научнофантастичне приче.

Аркан је, уз још неке, био узор дисциплине, коју је спроводио у својој гарди и кога је поштовала чак и вој-ска, тада прича за себе, јер и поред свих учених офи-цира и силне технике, није могла да се снађе у овој мат-позицији. Он је дигао свој глас против појединих команданата који са својим одредима иду иза његових јединица, краду и пљачкају, а ноћу неће чак ни да др-же нову линију како би се борци који су били у нападу одморили за сутрашње борбе, већ по целу ноћ лочу и певају патриотске песмс, пуцајући насумице испред својих положаја и на тај начин угрожавају животе из-виђача који су послати да прикупе што више инфор-мација за сутрашњи напад. А он са својима по дану ра-тује, а ноћу копа ровове.

Док ми је борац, задужен да ми у рову покаже ста-ње телефонских линија које сам морао да прегледам, причао о Гвозденовом разочарању због онога што је видео у Вуковару, идући за њим и слушајући га, у гла-ви ми се указивала слика и осећај истог таквог незадо-вољства и разочарања. Потпуно сам разумео Гвозде-на, који, нажалост, није имао ту срећу да дочека потпу-ни завршетак свога пројекта, који је целог себе ту уло-жио, па на крају и живот дао. То се десило невде на по-ла градње. Једнога дана стигло је наређење из команде батаљона да се ров гради и дању и ноћу: До тада се то чинило само ноћу како би се избегле жртве од мусли-мана снајпериста, ушанчених на другој коти, четири-сто метара удаљеној од ове наше. Гвозден је био про-тив тога, јер су му тако стрељана два борца на самом почетку изградње, па је одлучио да се ради само ноћу. Међутим, безбедњак у бригади, који је, како су ми ре-кли, био обичан надобудни каријериста, мајор по чину, послат из Београда на две године само зато да би му досије био китњастији, није хтео ни да чује, јер је, ако се ров што пре заврши, хтео све ловорике за себе. Шта

ће оне непознатом чобану из неког села поред Добоја. Тако радећи, у ствари много спорије него што се то мо-гло ноћу, Гвозден, који није прескакао ни ноћну смену и коме је опрезност због умора и неспавања опала, то-га дана је често извиривао из рова и шетао с једне стра-не на другу, издајући наређења и распоређујући мате-ријал и копаче како би посао брже ишао. Занемарио је златно правило да никада не стоји на рову, које је то-лико пута понављао другима. Погођен је метком из не-пријатељевог снајпера. Подлегао је ранама после де-сет дана на ВМА, јер су му плућа била разнесена и сви су се чудили како је и толико издржао. Причају да су му последње мисли и речи биле посвећене радовима на томе рову, чији завршетак није успео да доживи због превеликих амбиција једног официрчића. Тога дана сам до подне прегаедао све инсталације на левој стра-ни. Ишло је доста споро, јер су све жице биле спрове-дене кроз пластичне цеви, које су опет биле укопане у песак којим је био посут ров, а и ја сам био неиспаван и уморан од синоћњег дежурства. Оно што ме је најви-ше одушевило, то је што је ров имао неколико пољ-ских, у ствари рововских, клозета. Били су смештени у сваком попречном рову, увучени у страну, наткривени и сасвим заштићени. Тако није било стрепње да ће на-пад неког затећи са спуштеним гаћама насред ливаде. Пошто сам хтео да се мало одморим пре него што на-ставим преглед на левој страни, пошао сам још једном да обиђем ров, дивећи се мајсторијама приметним на сваком месту. Док сам тако тумарао и разгледао, сетио сам се да сам нешто слично видео једино у Цазинској крајши, повремено одлазећи као пратња команданта бригаде, када је он тамо боравио током прошле годи-не. Те године све наше очи су биле упрте у борбе за Цазинску крајину између Алијиних бораца и Фикрето-вих снага, на неки начин просрпски оријентисан 757e42hh 080;х. До-

душе, мука их је на то натерала. Фикрет Абдић од са-мога почетка није био за рат и то је јасно предочио још као члан Председништва Босне и Херцеговине, на са-мом почетку рата 1992. године. Нажалост, он је био у мањини и преовладала је Алијина струја џихада. Фи-крет се после повукао у Цазинску крајину и сместио се у Великој Кладуши. Пошто је ту имао извесно упори-ште у народу због фирме "Агро-комерц", у којој је пре-тежно тај народ радио, наставио је да пружа пасиван отпор Алији, који је тада био у љубави с Хрватима, а стална претња крајишким Србима на потезу Лика, Кордун и Банија. Иза леђа је угрожавао војску Краји-не, која је била постављена према Хрватима и држала линију наспрам тога дела Цазинске крајине око Пли-твица, преко Слуња, па испред Карловца, преко Пе-триње, све до реке Уне и границе са Босном и Херце-говином. Када је деведесет и треће пукла љубав и рас-пао се братски савез између Хрвата и муслимана, Аб-дић је то покушао да искористи и побунио је део наро-да који му је био лојалан и хтео да се ишчупа из Алији-ног џихада. Резултат те побуне био је да се северни део, односно пола Цазинске крајине, од Божина, преко Цазина, па све до Шентиља, ^збунио и окренуо леђа Алији и ставио се на Фикретову страну. Ровови су ис-копани између браће по вери и тако је настала Цазин-ска побуна по други пут, само сада у двадесетом веку. Српска страна је у почетку имала добру замисао, која се није остварила због умора и политике из Србије, уз сталну борбу за престо и председничку столицу разно-разних, готово неписмених лидерчића, од којих су пре балван-револуције неки били саобраћајци, а неки ма-гационери. За освешћивање је било сувише касно, јер су све добро схватили и Хрвати и на основу тактичких процена, предузели офанзиве Бљесак и Олују. После-дица је била губитак Крајине. У почетку су се Бабине

присталице, како је раја звала Фикрета Абдића, добро држале, чак су прогласили аутономну покрајину За-падна Босна. Помислили су да су остварили свој први корак ка миру. Међутим, то радовање није било дугог века. Муслимани су, после тешких борби, успели дели-мично да парирају у сукобу који се водио око Херцего-вине, где су Хрвати хтели да присвоје део уз долину Неретве. Пети корпус, под командом Алијиног генера-ла Атифа Дудаковића, који се пре почетка рата борио раме уз раме са генералом Младићем за ослобађање Крајине, а потом отишао у Босну да се бори уз свој на-род и против свог дојучерашњег саборца и командан-та, повео је офанзиву и буквално избацио и Фикрета Абдића и део народа који је био уз њега из самопро-кламоване аутономне покрајине Западна Босна. Сав тај народ пребегао је у Републику Српску Крајину.

Приликом тих посета и обилазака терена заједно са мојим командантом бригаде, видео сам ровове из којих су се борила једна против других браћа по крви и вери. Једни за Алију, а други за Фикрета. Када сам већ некако помислио да сам се изгубио у једном уду-бљењу за стрелце, срео сам борца који је осматрао ис-пред наше линије. Понудио ми је двоглед којим је осматрао линију непријатеља на другом брду. Радо-знало сам упутио поглед у правцу ше је на другој коти, која ми се чинила нешто нижа од наше, и био сличан сплет ровова, који су се само у нијансама разликовали.

"Они су то направили послије нас, копирали нас, али су наши ровови бољи", рекао ми је борац сав она-ко поносан. Прелазио сам двогледом преко непријате-љевог рова и покушао да уочим сличности и разлике између наших и њихових ровова. Највећа разлика је била та што је наш ров боље камуфлиран. За разлику од нашега грудобрана, који је обрастао травом и веро-ватно се тешко уочавао, њихов је био лако приметан

због црвенкасте и браон земље дуж свих ровова и гру-добрана.

"Код њих мора да је као у свињцу", прокоментари-сао је поново борац.

Нисам хтео да му кажем ништа, јер иако је ово био најбоље урађен ров, у коме је хигијена била заиста на завидном нивоу, током свих ових година смуцања по ра-тишту видео сам и ровове који су били прави свињци.

"Је л' си ти неки из бригаде?", питао ме је борац.

"Јесам, ја сам везиста", одговорио сам му.

"А што су те послали?" Укратко сам му објаснио сврху свога доласка и већ хтео да кренем, јер је било очигледно да борац продужава разговор због досаде и тако жели да прекрати време док му не дође смена, ка-да ми је нешто на педесет метара испред рова приву-кло пажњу. Пришао сам ближе и осмотрио двогледом кроз пушкарницу. Све је било начичкано минама. Просто су се виделе голим оком. Било је ту распрска-вајућих, одскочних и вероватно нагазних, које се нису могле видети, јер су биле укопане.

"Минирање?", питао сам борца.

"Све ти је, болан, минирано, видиш тамо од онога потока и шумице с лијеве стране, е па отале па испред рова у појасу сто метара, па скроз до онога другога по-тока, тамо доле десно, гдје се шумица види мало", од-говорио је борац у даху и одмах се надовезао.

"Ту кажу да има пет шлепера мина, није се штедје-ло, не може ни зец, болан, проћи а да не опрљи јаја."

Гледао сам још мало, захвалио му и кренуо ка ме-сту где сам претпостављао да се налази главна земуни-ца. Био сам и гладан и жедан. Док сам тако ишао, раз-мишљао сам о податку који сам чуо.

,Дебо те, пет шлепера мина!" Нисам могао ни да за-мислим колико мина стане у један шлепер, а камоли у пет. Кад сам скоро дошао до улаза у земуницу, чуо сам

грају и препирку. Ушао сам унутра и видео седам-осам бораца како седе за великим столом на средини зему-нице и препиру се на сав глас. Њих неколико лежало је на својим креветима. Сада су ту биле упаљене све сија-лицс, па ми је тек тада постало јасно како је то вели-чанствено здање. Личило ми је на неки храм. Примети-ли су ме тек када сам пришао столу, мало су се утиша-ли и одмах наставили даље с препирком, као да не по-стојим. Ти људи нису волели придошлице, поготову не оне које долазе из команде. Моја униформа била је но-ва, и мој панцир и прслук из кога су вирили жице, кле-шта и клеме, што је још више изазвало подозрење код тих брђана. Хтео сам да питам за Гавру, али се нисам усудио да их прекидам. Моје наочаре с великом диоп-тријом нису ме баш препоручивале. Ушао сам у про-сторију у којој је била телефонска централа и сео на столицу да мало одморим ноге. Био сам жедан и гла-дан, али нисам хтео да прекидам расправу због таквих тричарија. Расправљали су о родољубљу. Њихова при-ча односила се углазном на борце из Крајине који су се пре двадесетак дана повлачили у хаосу и нереду с наро-дом, који је, после пада Крајине, доживео егзодус. У тој жучној препирци једни су сматрали да су борци мора-ли Да остану и бране своја огњишта, која им је додели-ла још Марија Терезија, јер су у то време њихови пре-ци чинили бедем и последњу одбрану Аустроугарског царства. Други су, пак, мислили да ту више није могло ништа да се уради, јер их је напустила матица Србија и да је после четири године, народ већ и сувише био збу-њен пропагираном политиком, у којој се није могао распознати неки циљ и национални интерес. Трећи су, опет, кривили цео тадашњи војни врх Крајине, јер је био корумпиран, водио лагодан функционерски живот и није марио за народ и војску, већ је гледао сопствени интерес, бавећи се шверцом и политичким сплеткама

и интригама. Расправа се захуктавала и постајала све гласнија, јер је свака групица која је у њој учествовала инсистирала на сопственој истини. У самој тој распра-ви ипак се могло наслутити да се сви слажу око једне ствари, а то је да је у садашње време и поред таквих по-литичара, који никако нису могли да се договоре око приоритетних националних циљева и дефинишу њихо-ву бар минималну платформу с којом би могли да иза-ђу пред народ. Расправа је тада скренула ка политици и томе како не може нико да сврста у исти кош Радова-на и Слобу, зато што се овде у Босни бије одлучна бор-ба за опстанак српскога народа и зато што су овде ци-љеви јасно дефинисан 757e42hh 080;, док они у Србији од самог по-четка нису знали шта хоће и само су забадава навукли српски народ у Крајини и Босни на рат и некакву ис-празну причу о великој Србији. А увек када је било нај-теже, тај исти народ би остављали на цедилу само за-рад својих личних функција и интереса. Пошто су се ипак сложили око те последње теме, расправа као да се мало утишала. Попео сам се на горњи кревет, све онако са панциром и прслуком да се мало одморим, че-кајући да ме неко позове на ручак, јер скоро је било прошло два. Лежећи сам размишљао о малопређа-шњој расправи и поставио себи питање шта је то родо-љубље. Сећао сам се да када је већ почео рат и сва ова дешавања по Словенији, када је већ мој отац променио своје расположење, изгубивши сав онај ентузијазам према војсци и свему што је лично заговарао у кругу наше породице, једном се онако, док је неки комшија, који је становао спрат изнад нас и који је био дисидент режима Слободана Милошевића, повела расправа баш о тој речи родољубље. Комшија са спрата имао је обичај да за време Дневника у пола осам дође код нас и гледа вести с мојим оцем, да би после тога размени-ли мишљења о новим вестима које је преносила др-

жавна телевизија. Те вечери сам се и ја нашао у соби с њима, јер су биле преношене вести из Словеније. Када се дневник завршио, у соби је настао мук. Јављено је да су тадашњи врх Армије и Председништво државе до-нели одлуку да се Југословенска народна армија пову-че из Словеније. Одлука је правдана тиме да нико не жели да присиљава један народ да остане у заједници с другима ако он жели да се одвоји. У ствари, то је била прича за малу децу, коју је државна телевизија упако-вала у обланде за широке народне масе. Права истина је била да је словеначко ловачко друштво, на челу са Јаншом, буквално најурило сву ту војску и чак им дало рок до кога сваки, до последњег војника, мора да напу-сти територију Словеније. После Дневника почела је нека емисија о патриотизму и родољубљу и мој је отац помахнитао, изгубио живце и рекао мојој мајци да ис-кључи телевизор или ће га упуцати као и онај претход-ни. Комшија, мајка и ја смо се изненадили због такве нагле промене расположења. Моја мајка, која је увек одржавала мир у кући, хтела је мало да открави ситуа-цију и рекла мом оцу да је и он био родољуб и патрио-та и да се и он борио у рату за свој народ када су га по-звали тадашњи комунисти.

"Јесте", одговорио је отац, сасвим сталоженим то-ном, у коме смо могли да осетимо благу тугу и сету, "али сада схватам да сам био родољуб и патриота само до годину-две после рата, схватам да су после тога ро-дољубље и патриотизам постали само подстрекач и корист онима који су грабили и хтели да овладају ви-шим функцијама. Схватам сада, са ове временске дис-танце, да су многи људи који нису презали ни од чега да би се домогли власти на штету сопственог народа врлину родољубља некако сувише приватизовали. Че-сто сам био сведок да многи родољуби који слепо обо-жавају своју земљу не дају никоме да реч једну непо-

вољну или само критичну каже о њој. И увек ми је би-ло чудно како ти исти родољуби кад год се поведе раз-говор о неком од њихових сународника, суде строго, често и неправедно, и како немилосрдно и безобзирно изражавају тај свој суд. Ма не желим да причам о њи-ховом родољубљу којим опет маме децу да иду у рат, где им причају иста она срања која су и нама причали", рекао је отац сад већ разочараним гласом, устао и иза-шао на терасу. Комшија је само погледао мајку и ме-не, захвалио, устао, па отишао кући и сам у чуду, јер просто није могао да препозна мога оца, који је само до пре неки дан чврстим ставом и пун ентузијазма бранио тековине револуције у коју се укључио са пет-наест година и био јој веран читавог свог живота.

Чувши да неко помиње моје име, односно надимак, тргао сам се из размишљања, и искочио из кревета на под. На вратима између две земунице појавио се огро-ман човек, са великим црним брковима, који је имао јак црногорски нагласак. Препознао сам Гавру, Црно-горца који је преузео команду над водом после Гвозде-нове погибије.

"Ђе си ти, цвикераш?", повикао је, "оли си доша ође да се излежаваш или да радиш нешто паметно?" Био сам збуњен, јер још нисам сасвим дошао себи из неког полусна у који сам запао размишљајући о малопређа-шњој расправи. Нисам знао да ли се мало шали или ме озбиљно прозива. Испричао сам му укратко шта сам урадио преподне и шта намеравам да урадим поподне. Такође сам му провукао да сам прошле ноћи био дежу-ран, не бих ли бар мало оправдао своје излежавање.

"Де де, охани ти слободно, неће ти поса побјећи, не дува ти ђаво у пркно", нашалио се Гавра и отишао у главну земуницу. Још сам стајао покушавајући да схватим значење његових речи, кад се он поново вра-тио и погледао ме онако од главе до пете и рекао:

"А, јадо, што не скинеш тај прслук и панцир, није-си у Вијетнаму?" На тај његов приговор, који је пре био шала и савет него прекор, осетио сам да сам поцр-венео. Све време свога ратовања имао сам утисак да је, поготову на почетку рата, владало неко подељено мишљење о ношењу панцира. Оно се променило тек сада, последњих година, са сазнањем да ће рат потра-јати и да узима свој данак у људским животима. На по-четку, панцир је био редак примерак у опреми. Једни га нису носили јер су као говорили: "То носе само пич-ке, не треба то мени" и тако даље су говорили они ко-ји су били набеђено храбри, а, у ствари, са војне тачке гледишта "храбри и глупи". Једни га нису носили, јер нису могли да га набаве. Опет, неки су га носили зато што су се бојали и мислили да су с панциром потпуно заштићени, док су, пак, други говорили да га не носе, јер им тобоже превише смета при кретању у борби. Ја сам панцир почео да носим деведесет и треће, када сам био на испомоћи, као припадник одељења везе, које је било придодато главном штабу у Бенковцу. То је договорено после састанка с генералом Младићем, када је војни врх Крајине тражио везисте као испомоћ за њихов штаб. Само недељу дана пошто смо се врати-ли, ше сам био у пратњи свога команданта бригаде, добио сам налог за привремену прекоманду у Бенко-вац, у њихов главни штаб. Нисам баш био одушевљен, али пошто у војсци и рату није било поговора, прихва-тио сам налог и наређење. Тамо сам био додељен као везиста при једној батерији хаубица 155 мм. На поло-жај су једном дошли аркановци, који су ту били скоро од самог почетка хрватске офанзиве. Договарали су се с мојим командантом о ватреној подршци која им је била потребна пре сутрашњег напада на линији према Новиграду, који су држале хрватске снаге. Одмах се видело да одскачу од других и по држању, дисциплини.

а нарочито по опреми. Сви су изгледали једнообразно, уредно и чисто. Оно што сам најпре приметио, то је да су сви испод борбених прслука имали панцире. Док се командант моје батерије договарао с њиховим старе-шинама, изашао сам напоље и видео испред врата дво-јицу-тројицу, који су вероватно били пратња. Почео сам да обилазим око њих као киша око Крагујевца, не знајући како да започнем разговор. Они су ме поздра-вили и питали шта ми треба. Ту се ситуација мало рас-кравила, па сам почео да их запиткујем о њиховој опреми. Један од њих ми је објашњавао део по део опреме и чему све то служи. Мене је највише занима-ло њихово мишљење о панциру. Један од њих ми је об-јаснио да је панцир код њих уведен као обавезан део опреме од када је прошле године Арканов заменик постао један момак који је дошао из Легије странаца и који је имао доста ратног искуства и увео доста нове опреме и других борбених правила. Мене је највише занимало колико панцир штити. Објаснили су ми да од укупног ризика погибије панцир и шлем штите неких тридесет одсто, а да остатак опасности иде на рањава-ње, физичку спремност, околности терена, обученост и остало. Али да је колико год се све то што је навео реално уклопи, увек остаје тридесет-четрдесет посто могућности која је само у рукама Бога и судбине. Ка-да су они отишли, остао сам прилично задивљен њихо-вим начином размишљања и начином како су расуђи-вали и анализирали учинак опреме коју носе. Били су стварно професионалци. То цело вече седео сам будан и рачунао проценте и могућности заштите, коју бих имао ако бих набавио панцир. Ујутро, када је наша ба-терија почела да дејствује и даје ватрену подршку сна-гама у нападу, некако нас је пронашла једна граната која је дошла са хрватске стране и која је пала близу једног нашег топа. Двојица артиљераца која су опслу-

живала тај топ била су рањена, а један је погинуо. По-подне сам чуо да је момак који је погинуо умро због камена који је добацила детонација гранате и који му се забио у ребра. Схватио сам: да је момак имао пан-цир, тај камен му не би могао ништа и још чвршће од-лучио да набавим тај заштитни прслук, па ако треба, да га купим. Недељу дана после имао сам га. Био је то класични војни панцир, са керамичким плочама и био је тежак као сам ђаво, али нисам много марио, то ми је било тридесет одсто заштите и држао сам се те про-сте рачунице, не обазирући се на подбадања осталих, који су знали да ме зезају: "Види га Ћора иде у напад!" Или: "Цвико, још ти фале панцир-гаће!" Све то ме ни-је много занимало, јер се касније испоставило да сам био у праву пошто ме је управо тај исти панцир два-три пута спасао од рањавања, а можда и смрти. Из друге просторије осетио се мирис ручка. Пожурио сам са распремањем и после скидања панцира, осетио се толико лако да сам имао осећај како могу да закуцам лопту у кош овако из места. Кад сам ушао у главну зе-муницу, сви су већ поседали око стола и почели да си-пају паприкаш из мањерке у своје порције. Оно што сам видео на столу, задивило ме је. Сто је био пун лу-ка, парадајза, зелене салате, насецкане пршуте и оста-лих ђаконија, које су вероватно сви донели на своју смену полазећи од куће. Овде се баш добро јело, од-мах се видело да је организација на нивоу и да су ти људи уиграна екипа. Тек кад сам пришао столу, схва-тио сам да немам ни порцију, нити шта друго у шта бих могао да сипам храну. Било ми је непријатно, осе-ћао сам се као потпуни странац. Додуше, био сам јед-ном с командантом батаљона чим сам прекомандован, али само до подножја шумице испод рова и видео сам неколико пута неке од тих момака када би послом до-лазили у команду батаљона, али их нисам поближе по-

знавао. Тада је устао један борац средњих година, кога су звали Поп и који ми је, схвативши проблем, понудио своју порцију, јер је он јео из дубоког тањира, а из пор-ције је пио воду. Други ми одмах направише места и ја седох на клупу међу њих. Оно што је одмах било јасно, то је да су сви ћутали и само се чула кашика како гре-бе по порцији. Схватио сам то као неко правило и ћут-ке сипао паприкаш који се пушио. Борац до мене ми је ћутке показао главом и руком да могу да се послужим свим што се налази на столу. Таман сам се наместио и дохватио кашику, када сам преко порције видео да су сви стали с јелом и да гледају у мене. Борац до мене ћушну ме лактом у ребра и тихо ми на уво шапну да треба да се прекрстим пре јела, јер је то овде био оби-чај. Хитро сам се прекрстио и после тога су сви наста-вили да једу. Храна је била укусна и добро спремљена. Био сам веома гладан, јер су ме преподневно тумара-ње по рову и посао којим сам се бавио цело то препод-не заморили. Како је који борац завршавао с јелом, пре него што би устао, поново би се прекрстио и поку-пио своју порцију, коју би однео и ставио у једно пла-стично корито. Ја сам остао последњи за столом и јео онако натенане и са уживањем и приметио да ме сви опет гледају. Било ми је непријатно, јер сам био све-стан да овде владају нека правила која нисам познавао и да их због свог незнања на неки начин реметим. По-јео сам још један залогај, прекрстио се и устао да од-ложим своју порцију као што су то урадили сви пре мене. Чим сам устао од стола, почели су жамор и при-ча и скоро сви су запалили цигарете. Био сам збуњен и било ми је непријатно да се задржавам, па сам иза-шао напоље. Напољу је сунце пекло свом снагом, што ми је пријало, јер ми је кошуља била натопљена зно-јем због панцира. Са десне стране од улаза, у удубље-њу за стрелце, седео јеТТоп, борац који ми је дао своју

порцију. Пришао сам му и он ме понуди цигаретом. Хтео сам да одбијем зато што сам пре три месеца оставио дуван, јер сам приметио да се лоше осећам. Сваки пут када бих радио ноћну смену, попушио бих и по две кутије за ноћ. Узео сам ипак, јер сам знао старо неписан 757e42hh 086; правило, које је владало по скоро свим пр-. вим линијама, да се понуђена цигарета никада не од-бија. Запалио сам је о његов чик и сео.

"Шта је, борац, мало си збуњен?", питао ме је Поп.

"Нисам збуњен, већ ми је било непријатно што сам се огрешио и што не познајем нека правила која овде владају", одговорио сам и повукао дим.

"Полако, научићеш, цио живот човјек учи и увијек понешто и научи", рекао је Поп онако очински.

Поп је имао педесетак година, био је крупан и до-бро се држао за своје године. Имао је црну косу као гар, уредно подшишану и поткресан 757e42hh 091; браду, која је уо-квиривала његово доброћудно лице. Није имао нијед-ну седу, а очи су му биле крупне и живе, које су проди-рале у душу. Поп, који је стварно био поп, скинуо је мантију пре неколико година, када још није био про-бијен коридор до Бањалуке и када су бебе умирале због недостатка кисеоника у породилиштима. Пошто је као свештеник држао опело на сахранама тих истих умрлих беба, мантију и крст заменио је пушком. То је урадио, како је често умео да каже, јер је и Бог дигао руке од нас и да ће више помоћи пушком него моли-твом. Он се, како је говорио, није разочарао у веру и не дај боже у Господа оца нашега, али на тим сахрана-ма, док је кадио те мале ковчеге не веће од кутија за ципеле, нешто је у њему пукло и узео је пушку. Њего-ве родитеље су поклале усташе када је и сам био беба, почетком Другог светског рата. Њега је спасао један калуђер, који га је однео у манастир, ше је касније од-растао и кришом завршио богословију, јер тада кому-

нисти нису на то гледали баш са разумевањем. Овде у овоме рову био је већ две године. Испушили смо цига-рете и таман сам хтео да бацим свој чик кроз отвор пу-шкарнице, кад ме он ухвати за руку и рече ми да се ов-де то не ради, већ да пикавац угасим и ставим у џеп или да одем до канте и бацим у њу.

"Види", рече он, "можда ми не изгледамо као неки супер специјалци, али овдје владају сурова дисципли-на и ред и, вјеруј ми, то нас је и одржало све ове годи-не и утицало на то да имамо мале губитке и да ове ро-вове сачувамо од балија."

"Капирам, капирам", рекао сам му готово пости-ђен што сам опет на неки начин искочио из шаблона.

"Хајдемо унутра, сад ће да се вуче дрвце ко иде да пере порције и чисти сто и земуницу."

Када смо ушли у земуницу, већ су сви били око стола на коме је била порција на средини.

"Чекај, чекај", рече један борац. "Пошто је и Цви-кераш јео, да и за њега убацимо дрвце, је л' поштено?"

"Поштено, поштено", готово углас одговорише други. Ја сам само климнуо главом у знак одобравања, а и шта сам друго могао да кажем, овде је све било та-ко под конац да сам једино могао да се придружим и учествујем у свему. Почели смо да вучемо. Ја сам ву-као последњи и, наравно, извукао најмање дрвце.

"Е, браво ти га, цвико, таман сам мислио да ће бе-лај на мене", рече млади борац кога су звали Џигер.

"Е па, сад прво очистиш овдје, па онда узмеш чан-тре и одеш да переш. Сваћаш?", рече онај борац који је предложио да и ја учествујем. "Ево, Поп ће ти пока-зати гдје се то пере, је л' море, јаране?"

"Море море", одговори Поп. Прихватио сам се ме-тле. Кад сам то завршио, узео сам оно корито и иза-шао напоље где ме је чекао Поп, који ме је одвео пред сам крај једног од помоћних ровова, где су се у неком

усеку наткривени и исто добро заштићени налазили пластични бурићи са пијаћом и са техничком водом. Стварно сам видео да је ту свака ствар на свом месту и да све има своју јасну намену. Док смо ишли ка том месту за прање, срели смо командира Гавру. "Виде ти њега, оли си ти доша да переш судове или да прегле-даш везу?", рече Гавра смејући се шеретски и намигу-јући Попу. "Ајде, ајде, заврши то, па на посао због ко-јег си дошао." Таман сам хтео да почнем с прањем, кад Поп рече:

"Ајде да издувамо по чик, па онда пери, неће нигде да побегну."

Обрисах руке о униформу и узех понуђену цигару.

"И како ти се свиђају ови наши ровови?"

"Стварно сам задивљен", рекох избацујући дим кроз нос.

"Па како се теби чини све ово са Крајином и с овим што се сад спрема на нас?", упита ме Поп.

"Не знам, нисам паметан, много је опречних ми-шљења, али све то не слути на добро", рекох.

"Е мој сине, опет су нас Србе зајебали разноразни глумци и уображени политичари. Видиш, ту је Мило-шевић направио велику грешку, јер је играо покер-партију са светским моћницима, а заложио је сопстве-ни народ. Сећаш се Газиместана, осамдесет и девете, на Видовдан, кад се сва ова раја скупила доле. Ишао сам и ја, три дана ми је требало да дођем. Да ти кажем право, мислио сам да ће то другачије да буде, онако по српски, као кад је цар Лазар беседио и диванио, и он-да сам се већ помало разочарао, али шта ћу, ево опет узех пушку, па у бој, јер не могах више да гледам како нас кољу и дјецу убијају."

Говорио ми је Поп онако с неком тугом и сетом у гласу, све уздишући и гледајући преко мене у даљину.

"Знаш, мислио сам", настави он као да ми је читао мисли и шта ћу да га питам, "да кад је изашао за ону говорницу да ће да се прекрсти, скупи три прста и ка-же: Помоз' Бог, браћо Срби, како то ред и традиција наша налажу, а он почео са другарице и другови и гра-ђани. Ко да смо ми ретардирани, па не знамо да смо грађани. Мислио сам да ће да окупи све владике, па-тријарха, све виђеније људе у Србији, а он довео неку багру посрнулих комуниста, само им је фалило да уда-ре срп и чекић и да отпјевају Интернационалу. Е мој синко, још тада је све почело наопако, прије самог по-четка већ се назирао крај. Али, шта ћеш, народ пово-дљив, не зна глумце и политичаре, али шта ћеш", опет понови Поп. "Док је оваца, биће и пастира, а ми тада нашег пастира изабрасмо све му кличући, а он, ето, ем што погуби силне овце, већ погуби и пашњаке на који-ма се овце напасаху, па ће сад нови јагањци морати да траже неке нове ливаде и пашњаке."

Ћутао сам, јер нисам имао шта да кажем.

"А јеси ли ожењен ти, синко?", упита ме Поп нагло променивши тему.

"Нисам, у ствари, био сам, не, у ствари нисам био, имао сам девојку", одговорих збуњен због нагле про-мене теме, а и због неког жмарца који ме пресече ка-да ми је његово питање дошло до мозга.

"Па како сад, јеси или ниси?", упита ме Поп смеју-ћи се оним својим добронамерним и веселим смехом.

Ја ту, још збуњен, ћутах и гледах у неопране пор-ције.

"Ајде де, нема везе, нећу да ти стајем на муку, опе-ри то па дођи до нас, има мало вина, па да ти наздра-вимо", рече Поп, угаси пикавац и стрпа га у џеп.

Док је одлазио, ухватих да перем оне чантре, ми-слећи на моју девојку Лелу и наш растанак на мом по-следњем одсуству, које сам добио када сам био преко-

мандован из везе бригаде у везу батаљона. То је било моје једино дуже одсуство за све ове године колико сам био на босан 757e42hh 089;ком ратишту, све дотле сам одлазио на дан, два, три, онако у трку. Мислећи на то и онако чангрљајући порцијама, опет сам осетио исти онај жмарац нервозе и нелагодности у стомаку. Колико год сам се трудио да не мислим на Лелу, нисам могао, и види где сам сад, перем чантре на некој одраној чу-ки. С таквим мислима сам завршио прање, узео оно корито са чантрама и кренуо ка земуници. Сунце је пекло ко за медаљу. Помислио сам на то како ћу мора-ти цело поподне да пузим по прашини рова и прегле-дам каблове. Кад сам ушао у земуницу, унутра је било живо, неки су чистили оружје, неки играли карте и ба-цали пикадо, а неки читали новине. Поред свих својих активности, сви су учествовали у расправи о најнови-јој муслиманско-хрватској офанзиви, која је била у је-ку, на западни део Републике Српске. Тема је била: Да ли ће и на нас овде ударити као што су ударили на Др-вар, Гламоч и доле према Санском Мосту? Гавра је се-део за столом, пушио и слушао расправу. Одложио сам чантре и кренуо у другу просторију да узмем алат, па да наставим са започетим послом.

"Ало, Цвико, сједи мало с нама, попиј чашу вина."

Одговорио сам да не могу, да имам посла. Нисам нешто био расположен за њихову зезанцију и распра-ву.

"Ма, ајде, сједи мало, куд си навро, болан", и даље је наваљивао борац.

Одмахнуо сам руком и кренуо ка излазу, када је Га-вра устао и препречио ми пут.

"Чекај, Ћоро, ајде шеји, неће поса да утекне, није-си ваљда љут због судова и прања, тако они свима ува-ле ко овде дође из команде."

"Ма не, нисам љут, само..."

"Ма пустите човјека, љубавни проблеми", умеша се Поп без икакве зле намере и ироније у гласу.

"Опа, па што не рече болан? Аууу!", чуло се доба-цивање са свих страна.

Земуница је одмах оживела, јер је на помолу била нова зајебанција, а на тапету сам, наравно, требало да будем ја. Нисам знао да ли да се и даље борим или да истрчим напоље бесан што су ми ставили со на рану. Онда сам помислио: "Ма шта су они људи криви што се ја пржим ко млад мајмун." Пришао сам столу и сео, одмах су ми насули вина и почели да наздрављају.

"Ај, живио ти нама, пусти цуре, има тога колко ош", почели су одмах са зезањем и добацивањем. Ту су пришли и они који су лежали по креветима и читали. Зезанција, наравно, на мој рачун била је занимљивија од новина које су биле старе месец и више дана.

"А како се зове млада?", упита неко са другог кра-ја стола.

"Лела", кисело сам одговорио.

"Ааа, права, права!", повика њих неколико.

,,Де, Куки, склепај му једну, вели Лела се зове. Ти, Цвико, не мош да се љутиш ако пјесма буде мало без-образна, Куки ти је наш стихослепац. Де Куки, заврти

је."

Младић кога су звали Куки приђе столу, стави но-гу на клупу, налакти се на њу и заузе позу као да тре-ба да изговори неке историјске стихове. Завладала је тишина, само се онако чуо тих кикот у ишчекивању да Куки проспе своју историјску прозу.

Лела, Лела цура млада, лијеиа и мала да је сад у рову, свима би нам дала.

Заори се смех, чу се аплауз да се земуница затре-сла, мени је било непријатно, али како сам гледао око себе, видео сам да се сви од срца смеју и то схватих са-мо као још један њихов обичај, који је потврђивао дру-гарство и слогу добро уигране екипе, која је била за пример. Насмејах се и ја онако од срца и одмах ме оно нерасположење које сам унео у земуницу прође.

"Виде, виде, па он се смије, дедер немој да се запла-чеш, Цвико, ово је увод, болан само загријавање", ре-че Куки и опет се заори смех. "Је л' море даље?" Ја климнух главом смејући се, понесен весељем осталих који су се сада сви окупили око стола, ударали стисну-тим песницама и викали: "Безобразно, безобразно!"

"Чекај, чекај да се мало загрејем", бранио се Куки сад већ важан и охрабрен. "Је л' море?" "Море, море!" - готово углас повикаше остали. "Иде", рече Куки и опет заузе позу као за историјско казивање.

Лела мала има добре сисе... и ја би се с њом ваљо ио шрави да још шурим овај мој босан 757e42hh 089;т и ирави!

Опет смех и сам сам се смејао од свег срца, питао сам се одакле му само излази ово просеравање, али се нисам љутио.

"Још, још, још!", чуло се скандирање осталих. "Оћемо га мало наљутит, много се нешто смеје", рече Куки. "Море ли мало безобразно?"

"Оооо!" - чуло се одобравање осталих.

Лела, Лела, голубице бијела с курца си ми иасла док си млада расла.

Ово је баш било ниско и осетио сам како ми крв ју-ри у главу. Погледао сам према Попу и он ме је, нарав-но, прочитао и само ми показао очима да не реагујем, јер је то и био циљ осталих да ме изведу из такта. Не-како сам се насмејао на силу, заједно са осталима, кад се умешао Гавра, вероватно схвативши да су остали мало претерали.

"Ајде, разлаз, на поса, на поса", рече у свом црно-горском маниру. Остали почеше да се разилазе тихо гунђајући, јер је највероватније оно најжешће требало тек да дође. Чим су се сви разишли, устао сам и кренуо напоље да бих наставио започети посао. Док сам тако прегледао телефонске водове, до мене је дошао Куки и пружио ми руку. Рекао ми је да се не љутим и да оно малопре није ништа лично и да му је драго што сам све мушки поднео, јер, како ми је рекао, неки који су били на тапету пре мене богами су и плакали, а неки чак потезали и пушке да убију колико су били увређе-ни. Објаснио ми је да они тако увек раде када дође не-ко нов. Прво га навуку да прича о девојци или жени, па онда распале по њему. Једном су тако ухватили у ма-шину неког пуковника који је дошао из команде бри-гаде, а он уместо да остане два дана колико је плани-рао, побегао после три сата, јер су му дупе померали. После су Гавру звали на рапорт, али се све добро завр-шило. Кукијеве речи биле су искрене и нисам могао да му замерим, нити да се наљутим на њега, то је све био део игре. Цело то поподне радио сам и готово нисам приметио да је сунце зашло. Доле низ ров чуло се тан-дркање мањерки, то је вероватно стигла вечера. Тога дана сам одрадио већи део посла и остало ми је за су-тра да прегледам линије које су ишле из рова према путу и мој задатак би био завршен. Спаковао сам алат и кренуо према земуници, већ добро гладан, јер су сун-це и ваздух просто опијали. -Када сам ушао у земуни-

цу, унутра је било живље него обично. Разлог томе био је долазак Иване из команде бригаде, која је доне-ла новине и свеже вести са западног фронта, где офан-зива није јењавала. Поздравио сам се с њом као са се-стром. Ивану сам ја обучио пре годину дана кад је до-шла у бригаду и била додељена у моје одељење везе. Била је прави девојчурак, лепа, онако на неки посебан начин. Била је миљеница целе бригаде што због своје лепоте и дечјег шарма што због зле судбине која ју је задесила. Ивана је била ратно сироче. Њену фамили-ју и цело село побили су јуришници Насера Орића ка-да су за Божић упали у село Кравице код Сребренице. Она се спасла само зато што је једна крава која није била сапета одлутала у шуму изнад села, па је отац по-слао да је нађе и врати у шталу. Цео крвави пир гледа-ла је са ивице шуме, имала је тада петнаест година. Наши су је нашли после пет дана како лута шумом потпуно изгубљена и на ивици нервног слома. Скоро осам месеци јој је било потребно да преброди трауме тог крвавог Божића. Усвојила ју је једна породица из Добоја, али њу више није држало место и тако се при-јавила у бригаду. Хтела је да иде на фронт да се бори. Командант бригаде, који је знао њену причу, јер је цео Добој то знао, два дана је разговарао с њом као са ро-ђеном ћерком и убедио је да је потребнија ту у брига-ди него на фронту. Била је изузетно интелигентна и брзо схватала и учила све што јој се говори. Постала је одличан везиста. Само присуство женске особе не-како је променило атмосферу и понашање свих у зе-муници. Иако су сви били огуглали од рата, оглувели, те бонтон и науке гурнули у страну, сада се видела очигледна промена. Говорили су некако тише, није се псовало, а оно што је мени пало у очи, то је да нико није пушио. Сто се већ увелико постављао и кренула је вечера. Сви се прекрстише и почесмо да једемо ћу-

тећи. Због Иваниног присуства није се чуло ни мљац-кање ни сркање. Сви су брзо завршавали с јелом, не-стрпљиви да чују нове вести које је она донела из ко-манде, а којима је извесно располагала, јер су везисти обично били ти који су знали највише информација. Када сви устадоше, неки пођоше напоље да попуше цигарету.

"Ћоро, оћемо да вучемо за прање или си доброво-љац?", довикнуо ми је Куки. Таман сам хтео да се од-морим кад сам чуо Гавру како каже да ће то урадити прво одељење кад се врати са смене и вечера, те рече да се само распреми сто. Изашао сам напоље и видео да се дан полако гаси. Мислећи на то како ће ми ово бити прва ноћ у легендарном рову, осећао сам неко за-довољство, ни сам не знајући због чега. Унутра је већ почела прича. Чуо сам Иванин глас како објашњава шта се дешава на западној страни Републике Српске. Пад Крајине битно је утицао како на морал народа та-ко и на војску, која је, у ствари, била из тог истог на-рода. Сећам се тог егзодуса почетком августа, било је више него тужно. Ми који смо били у вези знали смо комплетна дешавања, јер смо из сата у сат добијали податке за команданта, који су стизали из других бри-гада и Главног штаба.

Сећам се да сам тог седмог августа ишао у Бања-луку са замеником команданта бригаде. Оно што смо видели успут изазивало је у нама истовремено ужас, страх, тугу, огорчење. Сва та осећања су се мешала у нама од свих призора пред нашим очима. Главни пра-вац кроз Републику Српску био је закрчен колонама које су изгледале као река која тече, а не зна куда би пробила свој нови ток. Мислим да та лица старица, мале деце, мушкараца, који су испијених очију и изму-чених лица тумарали по путу, не знајући ни куда ће, ни како ће, јер више нису имали ни горива, ни хране и ко-

ји су били на ивици животних снага, никад нећу забо-равити. То је мени личило на Апокалипсу, на нешто што у том тренутку нисам могао да опишем речима, нити сам у својој глави могао да дам било какво разум-но објашњење. Заменик команданта бригаде је све то гледао и плакао, онако војнички, без срамоте и стида, усправне главе, а сузе су му падале на груди, по уни-форми. Сви ти људи, и стари и млади, прилазили су на-шем командном возилу, са тупим погледом и закрва-вљеним очима, и тражили воде. Ово мало воде што смо имали дали смо, али то је била само кап према ономе што је било потребно тим људима. И тако док смо се брзином пута пробијали кроз ту непрегледну масу, осећајући у себи неку празнину и сопствени по-раз, а врућина је постајала све јача. За тренутак смо стали. Са свих страна чуо се плач жедне и изнемогле деце, гласови мајки које су покушале да их смире, ле-лек старица које су нарицале за домом и огњиштем што га оставише, проклињале туђина који је до јуче био комшија и род, па братство и јединство. Пошто је возач паркирао возило некако поред пута, изашао сам, јер је унутра било као у паклу. Почео сам да ту-марам у тој маси несрећних људи, педесетак метара испред угледао сам једног старијег човека који се по-пео на кола и причао нешто неколицини људи који су се окупили около и гледали га с неверицом. Кад сам пришао ближе, неко поред мене рече:

"Ма овај је луд, скроз-наскроз, одведите га у хлад да не полуди још више."

А он је махао рукама и говорио: "Браћо моја, крај-ности нису никада били путеви слободе. Умереност, браћо моја мила, умереност је пут који тој слободи во-ди. Видите где смо, шта урадише с нама терајући нас на пут крајности. Умереност је штит слободе. А ми, браћо мила, ми треба да идемо средњим путем, јер ће-

мо на том путу наћи слободу, брже и пре оних који нас на овај пут крајности натераше..." "Ма дај, скидајте га одатле.... Дајте воде, воде дајте..." - чуло се из гомиле иза мене. Вратио сам се до возила дотучен несрећом народа. Мога народа!

"Ћоро, Ћоро!", тргао ме је глас са врата земунице. "Зове те Ивана да уђеш унутра", рече ми борац коме нисам знао име. Док сам улазио, с врата сам видео да сви седе или стоје око стола и да Ивана плачним гла-сом објашњава каква су зверства починили муслима-ни код Санског Моста над народом који није успео да избегне на време. "Е, ђаво би га знао. Ко би рекао да ужас може постати свакидашњи живот једнога чове-ка", рече Поп. Остали су ћутали. Пришао сам столу, сви су ћутали, значи ипак је била истина да ће после Крајине да ударе на Републику Српску.

"Само све то звучи мало чудно по оним извештаји-ма које добијамо", настави да говори Ивана када се мало прибрала. "Хоће војска да иде да се бори, али ка-жу да ови из Србије коче и говоре да се чека, не знам, нису ту чиста посла."

"Да се чека, да се чека, шта више да се чека, да нас набију под једну крушку. Ма јебем ти ја то чекање!", процеди Куки кроз зубе и оде до свог места вде је спа-вао, узе гусле и изађе напоље.

"Доље је тотални хаос, народ не зна шта ће, војска исто тако, шаљу их вамо, намо, сви су некако збуњени и уплашени", рече Ивана сада већ прибраним гласом.

"Ех, ех, уплашени, овај свијет у коме живимо тако је саздан да је онај који се плаши већ унапријед изгу-бљен", проговори поново Поп. "Тешко ћемо ми да до-бијемо овај рат у који нас гурнуше покераши бјело-свјетски. Шта ти можеш да очекујеш од ове државе и друштва кад ти код нас, двојица ору и сеју, а тридесет њих једе и троши. Један гради, а десеторица гледају

или чак руше и разграђују. Један ратује, а њих пет ња-че како је то погрешно и тако само слуђују овај народ. Па како хоћеш да се одржи такво друштво? Нема нам друге. Сагорећемо без сјаја и пламена", рече Поп и фркну сав љут и бесан. Очи су му севале. У ствари, то је била немоћ нас обичних смртника да било шта про-менимо.

Уто се напољу зачуше гусле и Кукијев глас како на-пева. Глас му је био тужан, скоро да је нарицао, весла-јући по гуслама певао је о Крајини, изгубљеном дому, о Радовану, о борцима и о мајкама.

"Младене", позва ме Ивана. Она ме никада није звала Ћоро, него Младен или Млађа. Сео сам поред ње. "Тражила сам те доље у команди, па кад су ми ре-кли да си овдје, искористила сам прилику да дођем и видим ове ровове. Дошла сам да ти кажем да ме је по-слао Чика да те питам би ли се вратио у везу бригаде, јер имамо много посла и баш нам тамо недостајеш." Команданта бригаде она је звала Чика, јер се према њој понашао очински и заштитнички. Објаснио сам јој да овде имам још сутра посла, па кад то завршим и кад се вратим у команду батаљона, зваћу их да се догово-римо. Није ми се враћало у команду бригаде зато што сам овде у батаљону нашао неки свој мир, одрадим сво-ју смену и после сам миран и нико ме не цима ни за шта, док је у команди бригаде стално нека нервоза и гужва. Мада сада пошто је ситуација била оваква и по-што се ратни вихор појачао, нисам могао да мислим са-мо на себе, већ да будем тамо где сам потребан.

"Нек се друго одјељење спреми за смјену", чуо се Гавра како наређује. Људи почеше да се спремају и облаче опрему.

"Мала, ајде, треба да идеш, они доље те чекају, ај-де да вас не ухвати мрак", рече Гавра Ивани. Она уста-де, поздрави се са свима и рече ми да се јавим кад за-

вршим овде посао. Обећах јој да ћу се чим сиђем доле јавити да се договоримо. Људи из другог одељења по-чеше да излазе из земунице и да крећу према својим позицијама за смену. Напољу су се чуле гусле, њихов звук је парао ваздух.

Кад је Ивана отишла, остао сам да седим за столом и слушајући Кукија, ухвати ме нека туга. Све ми се не-како враћало као флеш-бек. Родитељи, крај у коме сам одрастао, баскет, школа, лудовања по граду, све оне ситуације кроз које сам пролазио у ове четири и по године које сам провео по разним вукојебинама и рововима. Сад са ове временске дистанце више нисам знао шта је црно - а шта бело. Осећао сам се некако уморно. Све оно што сам проживео и видео, некако је у мени почело да гаси онај пламен и вољу коју сам имао кад сам пошао у рат. Сад сви они циљеви које сам себи тада поставио и за које сам сматрао да су уз-вишени, за мене су били више мутни, бледи, негде су стајали онако у даљини. Нисам у њих гледао са она-квим жаром као на почетку, када сам кренуо и када ми је водиља била мисао да Српство треба бранити по сваку цену, не штедећи ни себе ни свој живот. Све за отаџбину! Међутим, сада, после пет година, та отаџ-бина се полако топила, смањивала, нико није знао шта се, заправо, дргађа и ко је кривац за све ово што нам се дешава. Постајали смо народ који бауља тамо и ова-мо, не знајући ни где ћемо, ни како ћемо. Сећам се на почетку како смо Хрвате звали аустријским коњуша-рима, а себе величали и дизали у небеса, називали се небеским народом, живећи још од заслуга и старе сла-ве, коју нам је дала Марија Терезија. Међутим, та се слава истопила. Коњушари су узјахали коње својих послодаваца и у галопу, који су назвали Бљесак и Олу-ја истерали нас највероватније заувек. Јер ко оде спу-штених гаћа, тај нема да се врати уздигнуте главе. То

је правило од памтивека. Додуше, знало се да је иза тих коњушара стајала и америчка коњица, са немач-ким ритерима, али како то нико није могао да схвати пре него што је дошло до овога потопа. Или се можда знало, а овако је ипак било суђено или одређено. Пре-нуо сам се из својих мисли, јер су људи који су дошли са смене почели да улазе у земуницу и одмах с врата питали шта има за вечеру.

"Здравствуј, камарад!", чуо сам и угледао једног борца како ми се обраћа и прилази са испруженом ру-ком.

"Здравствуј!", одговорио сам устајући и пружајући му руку. Био је Рус, то се одмах видело. Имао је типич-но руско лице, ведро и насмејано, са благим и топлим очима. Питао ме нешто, али га нисам разумео. Окре-нуо сам се око себе, тражећи погледом помоћ од неког тек пристиглог борца са смене, али су сви били заузе-ти распремањем и припремом за вечеру.

"Не поњемајем па руски."

"А харашо, харашо!", рече Рус и извади усну хар-монику и засвира Интернационалу.

"Ајде, ко нема шта да ради, напоље, да би смена могла да вечера!", чуо сам Гавру како надјачава грају која је настала са доласком смене која је одмах почела да се распитује о дешавањима са терена и западном делу Републике Српске. Изашли смо напоље. Кренуо сам низ ров ка месту где је Куки још веслао по гусла-ма. Кад сам дошао до њега, ноћ је већ заменила дан. После Светог Илије дан је био краћи и вечери су по-стале хладњикаве. Куки је седео на крову бункера и певао о Радовану. Кад ме угледао, прекинуо је и по-звао ме да се попнем горе и седнем до њега.

"Уби ме нека туга, болан", рече он док сам се на-мештао до њега.

"И мене", рекао сам му.

Седели смо тако у тишини и гледали према мусли-манској линији. Једна прилика нам се приближавала са доње стране рова.

"Куки, опет тражиш ђавола и сједиш на бункеру, само сједи, сједи, док те не покупи бровинк, кажу да сад имају и ноћне двогледе", рече момак који је при-шао до бункера на коме смо седели. Био је то момак кога су звали Динарац.

"Само нека гледају, очи им поиспадале, него ди си ти, несрећо, смена ти је одавно на вечеру сјела."

"Био сам доље до потока, учинило ми се да сам не-што чуо данас поподне", рече момак са Динаре.

"Можда си чуо неке зечеве самоубице који играју босан 757e42hh 089;ке школице, па доље ни тица не може од мина", у шали му рече Куки.

"Можда, можда", одговори он и крену ровом пре-ма земуници.

"Ај, ош да пробаш мало гусле?"

"Ма не знам ја то."

"Ма нај, болан, пробај, нисам ни ја знао, па сам на-учио, јер знам да то нервира ове преко, раније кад ова-ко увече изађем и запјевам, они опале бровингом ова-мо, али су се сада нешто примирили."

"Ма то штеде муницију", чуо се Попов глас, који нам је пришао, а ми га нисмо приметили.

"Ђе си, Попе, кућо стара, дај дувана", рече му Ку-ки кад га угледа.

"Може, ал да сађете отале, нема пушења ван рова, знаш да то свијетли у мраку ко жаруља", одврати му Поп.

Сиђосмо обојица. Узех и ја понуђену цигарету.

"Ти, Ћоро, пропуши овдје", каза ми Поп.

"Ма нема везе, овде је другачије, баталићу кад си-ђем доле", одговорих му као све правдајући се.

Пушили смо ћутећи, јер смо сви после онога што смо чули од Иване били некако утучени.

"Је л' могу да питам нешто?", рекох тек да прекра-тим ћутање.

"Питај, питај", рече ми Поп звучећи као да му је лакнуло што је прекинута тишина.

"Па, хтео сам да питам шта значи оно што се ћути када се једе."

"Е, па, видиш, то што ћутимо, то ми, заправо, ода-јемо неко поштовање онима који су ту некада јели с нама за истим тим столом, а којих више нема, јер су положили живот за отаџбину у овим рововима", одго-вори ми Поп као да је знао шта ћу га питати. "То ти је неки наш обичај још од када је Гвозден погинуо."

"То сам некако и претпостављао, али сам ипак хтео да питам. То је баш лепо", рекох понесен неким поносом што сам и ја учествовао у том свакодневном ритуалу.

"Па, то је најмање што за њих можемо да уради-мо", рече Поп.

"Е несрећа им пород однијела, убијали су нас пет-сто година, клали, вјеру намицали, на колац набијали и дјецу нам одводили у Турску, и ево још им није до-ста", убаци се Куки.

"Е мој Куки, то није било ништа, то је само поче-так за оно што треба да слиједи у наредном вијеку, по-кориће они и Европу и свијет, само што се ови свјет-ски картароши сад праве да то не виде, јер им то одго-вара, није се довољно закувало", одговори му Поп.

"Гдје ће им душа више од овога, ма све то треба у море гурнути да се подаве, а и ти, Попе, ти ко неки професор историје, само неко зло слутиш", прасну Ку-ки сад већ љут.

"Па, Куки, ти си из раје, не мо'ш то да схватиш, али све је то већ записан 757e42hh 086; и докле ће ислам стићи и како

100

ће владати. Спречило их је само то што су у првој по-ловини вијека били они несрећни свјетски ратови, па стадоше, куга их изјела, а послије им Тито и Енвер Хоџа помутише планове, али ево сад џамахирија опет креће. Смета им мало Грчка, па да се споје преко Ал-баније, Косова, Санџака и Босне, право у срце Евро-пе, ево им државе, још вас да потерају, па ће лако. По Европи већ се множе у тишини и чекају. Ево ти Енгле-ска, Француска, Њемачка, има их, роде мој, по неколи-ко милиона и још се коте, окот им се подавио."

"Е вала мене неће оћерати таман ми то задње би-ло", фркну Куки сад озбиљно љут, одлазећи од нас према земуници. Било је прохладно и Поп и ја крену-смо за њим. Кад смо пршшш, из земунице се зачуо туш, одсвиран на усној хармоници.

"Опет Сергеј прави спрдњу, готова је вечера, па сад извлаче ко ће да пере судове", рече Поп смејући се.

Таман сам хтео да уђем, кад ме Поп ухвати за руку и рече ми да сачекам док се извлачење не заврши.

"Чекај, не улази зајебаће те да и ти извлачиш, па ћеш проћи као данас за ручак", рече ми Поп.

Послушао сам га и нисам ушао, није ми се баш прало посуђе од читавог вода, а и био сам сморен од целодневног рада. Унутра се чула граја и вероватно како је ко извлачио дрвце, тако су остали навијали. Најзад се чула експлозија смеха, што је значило да је неко био лоше среће за то вече.

"Ајмо сад", рече ми Поп.

Ушли смо унутра и људи су већ почели да се рази-лазе од стола. Сто је чистио момак кога сам познавао још док сам био у вези бригаде, а који је тражио пре-мештај на прву линију, јер се ужелео мало акције.

"Значи, овде су те пребацили", рекао сам му када сам пришао столу.

101

"Ево, као што видиш, права акција", рече ми он и оде да покупи корито с порцијама. Поп је дошао до стола и донео балончић црног вина.

"Е па, Ћоро, да наздравимо за твој први дан овде у нашим рововима."

Сели смо за сто и насули вино. Било је јако и брзо је ударало у главу. На другом крају стола три борца су играла таблића и расправљала о дешавањима која ни-су слутила на добро.

"Ништа ово не ваља, опет смо ми јебена страна."

"Ма ошишаћемо их као лане, сјећаш се кад су на-пали, па добили по дупету, брате мој, ни натовски ави-они им нису помогли."

"Богами, не знам, овога пута је другачије, видиш да је ђаво све однио", расправљали су они све време, не прекидајући игру.

"Ма зло и ђаво су одавно овдје дошли по нас, само што ми то не видимо", умеша се Поп у њихов разго-вор.

"Попе, не слути невоље", рече један од њих.

"Ма не слутим ја, она је већ овдје, све се полако окреће и дешава онако како је давно било записан 757e42hh 086;. Свјетски владари ће своје науме одрадити хтјели ми то или не."

"Ево га опет он о историји и пророчанствима", до-баци Куки са свог кревета где је брисао гусле.

"Е па да смо гледали пророчанства, можда нам се ово не би ни десило, не мо'ш, брате против цијелога свијета, ко ће нам помоћи сад?"

"Русија!", рече један од бораца који су играли кар-те.

"Ех, ех Русија, они ни сами себи не могу да помог-ну, па њих су као Совјетски Савез рушили, рушили још од Стаљинове смрти, па ето, на крају су их сруши-ли и дали им кока-колу и оне чоколадице, да буду

102

срећни, еј она сила није могла да се одупре, а ми се ту нешто гузимо", рече Поп сад већ нешто мало револ-тиран и вероватно већ загрејан вином.

"А је л' знаш ти да су ти исти владари из сенке и направили комунизам? Знаш ли ти да је руска флота почетком овога вијека била јача и од енглеске, која је до тада била неприкосновена морска сила? Русија је тада почела да се буди и таман кад им је кренуло, они им увалише комунизам и оног сифилистичара Лењи-на, који се усудио да негира Бога и све што је свето у православљу било."

Прича се загревала и још неколико бораца приђе столу.

"Ма Тито је био закон!", рече један од њих.

"Е моје дете, млад си ти, пионирску мараму си но-сио, мозак су ти испрали, због Тите и његове полити-ке се ово сад и дешава, јер је за вријеме своје владави-не направио вештачку земљу, утро је у нама нацио-налну припадност, утро је вјеру, Бога су сахранили а да о њему ништа нису знали, кљукали су народ неком вјештачком идеологијом и, ето, видиш гдје смо сад, без куће и огњишта", праскао је Поп сад скоро у тран-су. "Знаш ли ти да су они били у служби антихриста, да су се ставили на погрешну страну. Продали су душу за своје благодети и личне интересе. Еј, брата на бра-та су окретали, оца на сина, и зато не мо'ш ти мени да причаш о твом Тити. Па ни данас се не зна ни ко је био, ни одакле је дошао, ни шје је сахрањен."

"Их, па у Кући цвијећа лежи", рече онај борац што је хвалио Тита, онако увређен што је попио лекцију и предавање од Попа.

"Да, да, у Кући цвијећа, само којој?", упита Поп. Настала је тишина. "Све су то ђавоља посла", настави Поп, сад већ мало и припит. "Знате ли ви који је најве-ћи ђаволов успјех? Највећи успјех му је тај што је уби-

103

једио ове обичне смртнике да не постоји, а његова нај-већа побједа је та што је измислио новац и дао га љу-дима у руке и тако некима дао осјећај моћи само зато што имају више од других. Преко људске похлепе и новца, он ће овладати свијетом. Новац је, дјецо, поре-метио све људске врлине. Пријатељство је постало ин-терес, а човјекове вриједности се мјере доларима кбје он има у џепу. Данас су ти патриотизам, национали-зам, част, чојство, јунаштво постали архаична и нега-тивна својства карактера, данас се по свијету за лиде-ре и моћнике бирају људи ниских моралних вриједно-сти, данас у свијету успијевају само бестидни, којима је свијетао само њихов лични интерес. Ево, на примјер, гледајте шта је било са тим комунизмом кад смо се већ дотакли те теме о Тити, гдје су данас ти идеали што су владали Источном Европом? И колико су се ти идеа-ли одржали? Нису трајали ни цио вијек. А зашто? За-то што су били вјештачка творевина оних моћника ко-ји су били у служби антихриста и који су стварањем комунизма хтјели да сатру православље, најчистију хришћанску вјеру, али нису успјели јер свијест и са-вјест нас православних народа то нису дозволиле, тај-но смо се пола вијека крстили и кришом славе слави-ли и побиједили смо, јер је та вјештачка идеолошка творевина исцрпјела све своје могућности. Не може се против вјековне традиције, вјере и народа који су оп-стајали и у најтежим тренуцима наше историје захва-љујући вјери. Они су мислили да дсфу и кажу како историја почиње од њих и да Бог више не постоји, да је умро. Е, па није могло, јер ако су га они и сахрани-ли, он је и даље живио и живи у свима нама."

Поп је већ био запенио и таман кад је хтео да на-стави, Гавра, који је исто пришао столу, умеша се: "Ај-де, ајде, спавање, Попе, доста вина и тих ђаволских прича, немој још и ми зло да призивамо кад је већ сву-

104

да око нас, у десет да се гаси свјетло, ти Ћоро, пошто си ту и пошто спаваш у овој собици, бићеш пасивно дежуран на телефону."

Пошто се Гаврина извршавала без поговора, сви се разиђоше и неко угаси светло. Гавра му рече да остави само једну сијалицу, ону што је радила на аку-мулатор, а угаси агрегат. Изашао сам напоље да удах-нем мало ваздуха пред спавање. Тамо је стајао Поп и пушио. Понудио ме цигаретом, вукао је дим за димом, видело се да је пун некаквог емотивног набоја. Пуши-ли смо у тишини. Поп крену да каже нешто, па одуста-де. На крају проговори: "Знаш, можда ти се чини све оно што сам говорио и можда ти све изгледа као неки лудачки парадокс, али хоћу да ти кажем да нам се од-ређене околности и одређене ствари приближавају ве-ликом брзином. Пријатељу, ми живимо у проблема-тичним временима и доћи ће вријеме и дан када ће се цијелом свијету судити у тешком искушењу рата. Ми ту, нажалост, можемо да стојим по страни и посматра-мо како многобројне катастрофе човјека и природе, које ће опет изазвати човјек, праве огроман ужас и ха-ос у свијету. Морамо да имамо стрпљење светаца да бисмо кроз све то прошли и преживјели. Мада стајати по страни и гледати како се највеће грешке понављају и то углавном на штету оних који су најмање криви, много је тешко. Зато се само треба уздати у Божју во-љу и помоћ његове руке, па ћемо се можда издићи из те ватрене пећи."

Поп је то изговорио готово у даху, као да му је то био неки терет који га притиска и као да му је било драго што сам ја тај пред којим је олакшао своју душу.

"Ко би рекао и ко би могао веровати да ужас може постати свакидашњи живот једног човека?", рекох ја Попу као одговор, јер ми је до мозга полако допирала његова прича.

105

"Нема ту шта да се вјерује, ето своју младост и сво-је најљепше животно доба проводиш у овим ровови-ма", рече ми Поп.

Даље нисмо причали, ћутали смо и пушили. Кад сам завршио цигарету, смотао сам чик у џеп и, поже-левши Попу лаку ноћ, кренуо на спавање. У земуници је било потпуно мирно. Горела је само једна сијалица изнад стола и већина људи је већ била на својим мести-ма за спавање. Неки су под свећама читали штампу коју је данас донела Ивана. Ушао сам у другу просто-рију и видео да је Гаврин кревет празан. "Вероватно обилази ровове и ову смену што је сад изашла", поми-слио сам. Распремио сам се и легао на своје место. Иа-ко сам био уморан, јер ме је сунце поштено опалило, а и вина сам доста попио те вечери, сан ми није долазио на очи. Некако су ми Попове речи и сва она прича остали у глави и размишљао сам како сам ту исту при-чу чуо од пријатеља мога стрица пре него што сам кренуо у рат, а која је тада и однела превагу у мени и поред великога незадовољства и негодовања моје де-војке Леле.

Сећам се да ме је једнога поподнева позвао стриц, који је живео у Ваљеву и који последњих десет година није био у добрим односима с мојим оцем, својим рође-ним братом. Мој стриц је био сушта очева супротност, био је професор глуме и последњих десет година од ка-да се посвађао с братом живео је у Ваљеву, а три пута недељно је држао наставу својим студентима у Београ-ду. Он се никада није женио, живео је као боем и као неки пасивни дисидент. То је нервирало мога оца, који га је називао друштвеним паразитом. Њихова свађа је избила непосредно после Титове сахране, и то око не-ке глупе теме. Од тада су се видели само два-три пута и никада реч нису проговорили. У ствари, истина је би-ла да су обојица били матори дркоши, од којих нико ни-

106

је хтео да попусти оном другом. Па и поред тога што су били у свађи, мој отац ми никада није бранио да се ви-ђам с њим, нити да понеки пут викендом преспавам у Ваљеву. Стрица сам обожавао, јер је код њега све би-ло дозвољено и опуштено, заиста је био сушта супрот-ност моме матором, кога је вероватно војска у којој је провео читав свој живот, одвела у сасвим другу крај-ност, коју сам ја звао просто: превелика дисциплина и изврши без поговора. Са стрицем је, међутим, све би-ло по систему лако ћемо и никада није било нервозе нити псовки, увек је имао стрпљења да неке ствари об-јасни. Тога поподнева сам хтео да изађем с Лелом да прошетамо по кеју поред Дунава, кад ме телефон ухва-тио на вратима, у тренутку када сам хтео да изађем из стана. Мој стриц је звао и рекао ми је да сам вечерас позван у Клуб књижевника, ЦЈС ће он бити са неким пријатељима на вечери. Рекао ми је да дођем с Лелом. Када сам завршио разговор, био сам одушевљен. "Уе?", рекао сам сам себи. Клуб књижевника био је као неко место где су се углавном скупљали људи из интелекту-алног миљеа Београда: глумци, писци, сликари, про-фесори, разни уметници и сви су углавном били про-тивници комунизма и левичарских режима. Док сам још био студент на четвртој години Електротехничког факултета, доста пута смо причали о том за нас култ-ном месту. Увек смо некако маштали да се скупимо и одемо тамо на вечеру, али то су само биле пусте сту-дентске жеље, јер нам вероватно тамо никада не би да-ли сто, а и нисмо имали пара за такво место. Сав оду-шевљен излетео сам из зграде и пожурио да се нађем с Лелом и да јој саопштим ову вест. И Лела и ја смо би-ли нестрпљиви цело то поподне, и стално смо се рас-прављали шта да обучемо за ту прилику. Пре изласка сам тражио од ћалета неку кинту за такси, јер сам хтео да угођај буде комплетан. Када сам му рекао ГТЈС идем

107

и ко ме позвао, само је фркнуо и рекао: "Гледај да од тебе направе државног паразита." Мајка му је рекла да ме остави на миру и да ме не малтретира. Покупио сам Лелу и отишли смо до Клуба таксијем. Ушли смо уну-тра и сишли у сутерен, јер башта није радила. Оно што сам видео када смо крочили унутра, оставило је на ме-не необичан утисак. Све је некако било обично и јед-ноставно, имао сам осећај да смо се вратили тридесет година уназад. Сала је била издељена на неколико де-лова, од дима који је лебдео изнад столова готово да се други крај сале није видео. Конобари, који су имали бе-ле сакое, црне лептир-машне, беле кошуље и црне пан-талоне, кретали су се између столова и купили наруџ-бине готово у лету. Граја је била невероватна, сви сто-лови су, наравно, били попуњени. Колико сам могао да приметим, за сваким се водила жучна расправа. Иако смо стајали на уласку у салу и иако су конобари прола-зили поред нас, понављајући у ходу поруџбине онако само за себе, нико на нас није обратио пажњу. Поку-шао сам да продрем погледом кроз дим не бих ли за не-ким од столова угледао стрица. Међутим, то је било не-могуће, дим је био као магла. Таман сам хтео нешто да кажем Лели, када се он појавио испред мене сав зајапу-рен и озарен што нас види. "Је л' дуго стојите ту, де-цо?", упитао је ширећи своје руке ка нама и љубећи нас. "Ма не, тек смо сад ушли", рече дипломатски Ле-ла. Повео нас је до свог стола, који је био скроз у ћо-шку, заклоњен иза једног стуба. За столом за шест особа седела су два човека и једна жена од тридесетак година, лепа, али видно испијена од ноћног живота. Лела и ја смо сели на два места која су била остављена за нас. После упознавања са осталима, сместили смо се, а они одмах наставише свој разговор.

"И ти стварно мислиш да ће бити рата?", питала је девојка која се представила као Рада. Рада је била,

108

што се каже, пропала балерина. Средином осамдесе-тих требало је да постане примабалерина, али како је била млада, затруднела је с једним момком с којим је била врло кратко у вези. Била је заљубљена и због љу-бави је жртвовала каријеру. Убрзо после порођаја тај момак ју је напустио и она је остала и без љубави и без каријере, јер је њено место док је била трудна заузела нека друга девојка. Касније, разочарана што је изгу-била место прве балерине и због краха на љубавном плану, напустила је балет. Од тада је животарила и од пре неколико година ушла у везу са Јованом, који је био доста старији од ње и који је био професор на Академији за драмске уметности. Јован је био добар пријатељ с мојим стрицем и вечерас је седео поред Ле-ле. Од све троје најупечатљивији је био Часлав, коме је Рада и упутила питање о рату. Часлав је седео пре-ко пута мога стрица. Имао је црну косу, дугу, везану у реп. Кратку и уредну браду. Био је обучен потпуно у црно. Оно што је на Чаславу било најупечатљивије, то су његове очи. Биле су некако плавосиве и поглед му је био леден. Просто је стрељао очима. Није у том по-гледу било ничег непријатељског, већ је само терао онога кога је гледао да осети неку нелагодност. Тако-ђе, оно што ми је на њему одмах упало у очи, био је чу-дан медаљон око врата на сребрном ланцу, који је но-сио преко црне ролке, и прстен на левој руци, који је имао исти знак као медаљон.

"То је неминовно да ће бити рата, ми ту више ни-шта не можемо, Србија опет мора на колена, то је одавно спремано, само се чекао погодан тренутак", одговорио је Часлав.

Имао је врло дубок, али некако пријатан глас, и док је говорио, осећао се неки спокој у томе гласу. Као да је знао да му је свака на месту.

109

"Па, не знам, некако ми је све то безвезе - зашто једноставно не пустимо Словенце да се одвоје, што би-смо ратовали - ако неко хоће да иде, нека иде. Како у Америци имају више од педесет држава, па што и ми не бисмо могли тако?"

"Е па, није тако планирано, драга моја", убаци се мој стриц. "Србија мора да се ослаби скроз да не би могла самостално да функционише, и то је овај Мило-шевић схватио, али не знам како ће моћи с тим да се избори. Мислим да вук буде сит и овце на броју."

"Тешко, тешко, мој побратиме", укључи се и Јован у разговор. "Тешко да ће после пада Берлинског зида светски моћници дозволити да неки посткомунистич-ки режим опстане, зато нема шансе. А ти, драга, немој да се чудиш што се ово дешава баш у Словенији, а не у Македонији. Словенија ће да буде пробни балон. Ви-диш, наслоњена је на Аустрију. Од тог немачког бло-ка и иде цела ова игра, они нам одавно то спремају. Никада нам они неће заборавити како смо их отерали све усраних гаћа када смо кренули са Крфа. И немој да заборавиш какав смо шамар њима завалили када је после рата краљ формирао тадашњу заједницу Срба, Хрвата и Словенаца, претечу ове данашње Југе. То нам никако неће опростити и зато су нам сада спреми-ли нови сценарио."

"Е то си потпуно у праву, само што бих ту ја мало допунио, због наших младих пријатеља који су нам се прикључили да би им неке ствари биле јасније, јер они вероватно потичу од Титових пионира", убаци се Ча-слав са својим баритоном. "Није краљ направио тај несрећни савез народа зато што је он био много паме-тан или зато што је желео да усрећи те народе. Напро-тив, урадио је то по налогу моћника из сенке, који су тада израчунали да ће Србија ако остане самостална, после све оне славе и снаге коју је показала после Пр-

110

вог светскога рата и којој су се дивиле све оне државе које су у том рату биле против Немачке осовине тога доба, узети сама те територије и приволети те народе да јој се прикључе. Не заборави да је онда Србија, да је хтела, могла да закуца свој кочић у Крајини где је био српски живаљ и да на тај начин још онда направи Велику Србију, са пуним и легитимним правом. Шта би тада остало од Хрватске? Ништа, коњушница и ни-шта друго, а Босна би се свела на малу џамахирију са три минарета. Е па, видиш добро, моћници су још он-да то видели и рекли краљу да направи савез, јер са са-везом Србија се није бавила сама собом, већ је своју снагу морала да пролива на нове чланице. Ви знате ко су мени били и деда и покојни отац и знате да знам шта вам причам. Србија је тада била мајка целога Балка-на, била је једина снага и водиља осталим земљама. Па ко је онда чуо за Хрватску или Словенију? Морало је, побро, да се добије на времену да се Немачка опо-рави од рата. А сви добро знамо колико су се неколи-ко векова уназад сви плашили Срба и поштовали их, знали су да само захваљујући вековној и беспоштедној борби Срба против Турака ислам није закуцао на беч-ка, париска и друга врата. Србин је помогао њихове земље, које, ето, сада као мудро ћуте и гледају како ће се одиграти овај новозамишљени оглед."

"Је л' хоћете да кажете да је тадашњи краљ намер-но радио против свога народа и да је неко други на ње-га извршио притисак да се такав савез направи?", пи-тала је Лела, која је, као и ја, све ове невероватне ства-ри слушала полуотворених уста. Мислим, мени је све ово било невероватно зато што смо ми у основној и средњој школи тај део историје учили само површно и све је то и за Лелу и за мене било на неки начин неис-тражено, тако да нисмо много учествовали у распра-

111

ви, јер се наше знање историје углавном сводило на Сутјеску и Неретву.

"Па није он, кћери, радио баш против свога наро-да, он је само послушао савете оних који су припадали разноразним тајним удружењима у којима су били и скоро сви Карађорђевићи, а која данас, као и онда, на неки начин и у складу с потребама у датом тренутку, преко својих чланова, који су на одређеним позиција-ма и функцијама, спроводе политику која је њима у интересу", наставио је Часлав.

"Још немој само те твоје народске и култне приче, молим те", додао је мој стриц, "него, ајде ми да наздра-вимо, чекај где је пиће за вас, Бого, Бого!", повикао је стриц и одмах се један конобар створио поред нашег стола. Како су сви за столом пили бело вино, и Лела и ја смо наручили исто. У ствари, желели смо да се раз-говор настави што пре, јер је постајао све занимљиви-ји. Наздравили смо и стриц предложи да одмах нару-чимо вечеру. Када је конобар узео наруџбину, разго-вор је поново потекао.

"И ти стварно мислиш да се све ово дешава само да бисмо ми Срби спустили главу, мислим што би нам то радили ако си и сам рекао да смо им вековима били нека брана да их ислам не похара?", упита Рада Часла-ва. "Јер, не иде ми у главу", наставила је Рада пре него што је Часлав успео да јој одговори, "ако су се, као што кажеш, пре скоро више од шездесет година тру-дили да нас уједине, зашто би нас сада растурали, у че-му је фора, мислим не разумем, шта се то они као играју с нашим судбинама, јеботе ово је као Ризико", закључила је очигледно већ припита, јер је доста пра-зних флаша вина стајало на нашем столу.

"Јоој, бре Радо, постављаш питања о којима смо сто пута до сада расправљали. Дозволи, Чаславе, да јој ја објасним иако сам јој те ствари објашњавао сто

772

пута", рече Јован исто помало припитим гласом, "па ако нешто изоставим или погрешно кажем, ти ме, по-бро, исправи и додај." Што сам их дуже слушао, то ми је изгледало да та њихова прича личи на само њима знану игру, која је са дозама алкохола које смо уноси-ли у себе постајала све занимљивија, а и гласнија, јер су гости за суседним столовима исто тако били све гла-снији, па је некако цела сала пратила укупни тонали-тет и прилагођавала му се. Часлав је само климнуо главом и повукао дим из луле која је око нашег стола ширила пријатан и сладуњав мирис, који као да је ома-мљивао на чудан начин.

"Није ту ствар у томе што су нас уједињавали, па сад хоће да нас раставе, ту је, душо, реч о чисто гео-стратешкој политици. Не могу интереси да буду исти пре шездесет година и сада. Знамо да се од тада много шта променило, вероватно им је и Тито својим дола-ском на власт мало побркао лончиће. Мада је и он својом владавином радио за све друге осим за Србе, које је патолошки мрзео. Ова деца за столом, па и ти, душо, млади сте и вас су васпитали у једном другом времену, где су вам главе биле напуњене једном идео-логијом, која је, заправо, била вештачка и која је има-ла најстрашнији облик диктатуре. Јер, ево, даћу вам само један пример, који на прави начин приказује раз-мишљање ослоњено на ту идеологију. Замислите ви да се комунисти који тада као једна буквално нова ра-са, како су волели за себе да кажу, мртви хладни дрзну да једноставно забране Бога, веру, да руше храмове и од њих праве коњушнице и јавне куће, замислите да они своју идеологију, која је тада постојала ни педесет година, прогласе за нешто што је најсветлије, за не-што што су се усудили да ставе и испред самога Бога, цркве, вере и традиције, коју, ево, већ скоро две хиља-де година поштује на стотине милиона верника. Не,

113

они су Једноставно дошли на власт искористивши сву муку и невољу народа између два светска рата и ре-кли: Бог је умро! Ето, само тај податак је довољан да се схвати сва та њихова новокомпонована идеологија. Мало ћу морати да раширим причу кад сам се већ до-такао комунизма. Видите, тај исти комунизам није случајно распрострањен баш у нравославним земља-ма, почевши од царске Русије, још 1917. године, сви знамо да је Русија највећа православна земља на свету и сви знамо да се тих година најрадикалнији облик ко-мунизма, ако тако могу да кажем, зачео баш у Русији, који је каснијих година ширен углавном по источним земљама, где су опет најраспрострањенији народи православне вере. Јер, једноставно, тадашњи западни моћници су по сваку цену хтели да искорене правосла-вље. На срећу, нису успели. Дух народа је несаломив и непобедив, и то комунисти нису могли да схвате. Е сад, видиш, душо, данас њима не одговара оваква Србија, која је опет изневерила свог националног вођу. Сло-бина грешка је била на неки начин то што је свој успон правио и преко Газиместана, свакакве речи су тамо изговорене и верујем да се то западним моћни-цима није допало. Не воли, Радо, нико те једноумне си-стеме који се позивају на неке националне приорите-те, а у својој основи имају нечега левичарскога, једно-ставно то више није у моди."

"Младене, надам се да тебе и Лелу ово не смара превише, али ми се увек тако дотакнемо неке теме, па морамо да је разводнимо у ситна цревца."

"Не, не, нимало, мени је све ово врло занимљиво, јер заиста до сада нисам имао прилике да присуствујем оваквим темама, ти знаш да је ћале још задојен тим причама ми смо Титови, Тито је наш, али морам да ка-жем да ни мени није јасно због чега хоће да се сада растурамо, мислим ово све што је почело да се догађа

114

у Словенији и колико могу да видим, помало у Хрват-ској..."

"Дај, Јоване, скрати и објасни, опет си се ухватио да пљујеш по комунистима, знамо да их не волиш, али није то оно што Рада није разумела, већ..."

"Знам, знам, само сам хтео да им мало појасним неке ствари, добро, добро, ево, па видите, суштина што сада хоће да нас растуре јесте та што хоће да Ср-бију изолују како би је дефинитивно и за вјеки вјекова бацили на колена. Можда не знате да је Тито градио Југославију некако по својој мери, али исто тако у Ср-бији није градио ништа стратешки важно, сва тешка привреда, војне фабрике и многа друга значајна ин-фраструктура углавном је у другим републикама. На-равно, пре тога да је Тито, одмах после Другог свет-ског рата, на један перфидан начин завадио Србе, већ подељене на четнике и партизане, ви зато не знате, али знамо ми старији какав се покољ десио у Словени-ји над четницима који су покушавали да побегну пред стрељачким стројем Крцуновим. Он је био Србин, али задојен том идеологијом и веран Титу, био је највећи заговорник и џелат, био је тим Србима и судија, и ту-жилац и извршилац. Док су, с друге стране, Хрвати своје чували и на крају рата их уписивали у партизан-ске спискове..."

"Јеботе, ти баш не можеш без комуниста, објасни људима оно што им није јасно, а пусти те часове из историје за неки други пут." Опет је Јовану у реч упао мој стриц.

"Иди, бре, у пизду материну, ево сада ћу да им об-јасним, само сам хтео да почнем од почетка и зачетка проблема..."

"Па онда почни од Кулина Бана, јеботе...", плану мој стриц.

115

Ситуација се некако распламсавала. У том тренут-ку се умешао Часлав и његов дубоки глас је надјачао то препуцавање између мога стрица и Јована.

"Ако ми дозволите", рече он сада већ и сам пома-ло револтиран што су мој стриц и Јован почели да се препуцавају. Ови се утишаше. "Ако ми дозволите, ја сам објаснио овим младим људима ово што их занима, а што им је нејасно, неке моје закључке набројаћу так-сативно, не бих ли на тај начин оставио њима просто-ра да до закључка дођу својим размишљањем."

Пошто нико ништа не рече, он настави нешто ти-шим тоном. Покушаћу да поједноставим. Пре шезде-сет година, Србија је била сила која није имала премца на Балкану и шире. Неки од тадашњих креатора свет-ске политике су, поред тога што су тајно предложили, а касније исто тако и подржали предлог за удруживање Срба, Хрвата и Словенаца, имали за циљ и да на тај на-чин разводне снагу Србије, отварајући и омекшавајући њене границе. Тада је требало разводнити српску сна-гу и заједништво, које је после Првог светског рата би-ло у експанзији, јер су тадашња победа и повратак у отаџбину максимално ујединили Србе у Србији. Друго, требало је разлити православну веру, која је тада у Ср-бији била у правом успону и то међу друге народе ка-толичке вере, где би ти православци били мањина. Има ту још доста других разлога, али да вам сада то не набрајам. Данас је ситуација мало другачија. Данас Ср-бе као већински народ у овој данашњој Југославији треба разбити и уситнити. Сви знамо да Срба има у свим републикама и да иако нас на неки начин сматра-ју за нераднике и мрско нас гледају као народ право-славне вере, још нас се боје и поштују нас. Јер знају ко-ја је снага Србије. Е сад, пошто је на наше чело стао овај Милошевић, који је, по мом мишљењу, схватио шта нам се спрема и који је већ почео да пипа пулс на-

116

рода ак< вести з( то, јер И ку. Дру нису це ше вел! мало прича и волска баш ин Данас је тија, ал татуре. поприн основни Европс новог с приче.' тотали

црквом ном упр та и нац хришћа "Рек "па зар хришћа

ће. Пап је да су пијаци Ј он мора ући у п путем у је пред љева но

до рата, мислим да се нећемо добро про-г више разлога. Прво, што Запад једва и чека моћи да процени снагу Србије у овом тренут-, Милошевић је безбожник, а то Срби никада ши ни волели. По мом мишљењу, он је суви-и тоталитариста, а чини ми се да му је и его ж за наш менталитет. Све је лепо то што он звори залуђујући масе, али биће потребна ђа-мет и способност да то истера до краја. Запад воли ове левичарске системе с петокракама. г моди нова идеологија, која се зове Демокра^ која се у суштини не разликује много од дик-на само има мекши карактер и примењује се нпу штапа са шаргарепом на крају. То је сада извозни производ тих земаља које се зову

заједница, а које су у суштини пробни модел тскога поретка. У томе је цела суштина ове постављање говора светскога поретка, једна

)

на владавина над целим светом. Са једном едним монетарним системом под јединстве-вом, затирање сваког националног идентите-зналног поноса. Уништење религије, посебно :тва...

и сте хришћанства", убаци му се Лела у реч, е Ватикан и папа то дозволити као лидери :тва?"

, ћери, међу нама, морам да ти кажем следе-е једна обична будала и марионета која веру->ех и опрост роба с којом може да се ценка на /дских душа. Ништа се он ту много не пита, :амо да слуша и питање је дана када ће и сам "грам контроле грађана на глобалном нивоу И и уз помоћ технике говора миленијума који ма, а који се зове технотроника. Један од ци-зг светског поретка је смањење броја станов-

117

ника у свету уз помоћ ратова на ограниченом просто-ру, болести, беде и глади у земљама Трећега света. Та-ко да, драги моји, ово нам се све спрема полако, али неумитно, јер са дешавањима која су неминовност и која нам следе, ако се после које године присетите ово-га разговора и ове вечери, видећете да сам био у пра-ву. Наравно, многе од ових ствари ја, а желим то искрено и вама, нећу доживети, јер се искрено надам да ће ме Бог узети себи пре него што настане влада-вина и ера тог новога светског поретка, који нам куца на врата у облику такозване демократије. Надам се да сам вам бар мало разјаснио зашто је Србија на реду. Зашто је циљ направити на Балкану више држава и расцепати Србе да буду грађани другог реда и да се и поред осећаја и припадности Србији, морају изјашња-вати као грађани Хрватске, Босне, Словеније, и ко зна још којих земаља које ће настати овде у овоме регио-ну, милом или силом, мада се искрено надам да ће овај Милошевић имати довољно памети да опет не завр-шимо на неком Крфу."

"Е, богами, неће моћи, има да се бијемо", рече Јо-ван, сад већ поприлично пијан. "Да се бијемо и да их све разбијемо као и увек до сада, а, побро, као што су наши дедови, од 1912, па до 1918, па, богами, и касни-је, против оних комуњара, а, оћемо ли, спремте се спремте четни...."

"Ћути, бре, будало пијана, није ти ово кафана на Јелици", прекиде га мој стриц.

"Е, Јоване, није ти фора, нисмо још ни вечерали, а ти си већ мортус", убаци се Рада, која је и сама била мало цирке.

"Ма јебаћемо им кеву, има да их развалимо, ма са-мо нека дођу у Србију, мамицу им јебем окупатор-ску!", настављао је Јован и обратио се мени балавећи на све стране.

118

"А, делијо, оћете ти и ови твоји омладинци да бра-ните Српство као наши дедови?"

Ћутао сам, јер нисам знао шта да одговорим, али је зато Лела ускочила и рекла да нема шансе да ме пусти у рат и да ако дође до рата, ми ћемо да одемо у Аустра-лију. Погледао сам је изненађено, јер о томе никада нисмо разговарали.

"Еј, бре, види, бре, какав си", настављао је Јован, "бре, можеш волу реп да ишчупаш, цела та ваша гене-рација, цела омладина, сви, бре, треба да идете на бра-ник отаџбине, отаџбине, бре, ееј, не за овога комуња-ру Милошевића, него за Српство, бре!"

"Ајде, бре, сјаши са њега мало, шта си му се навр-зо, какав, бре, рат, шта лупаш?", стриц стаде на моју страну. "Зна данашња омладина шта јој ваља чинити, мислиш да они нису свесни и да немају искуства шта се током историје дешавало са онима који су се жртвова-ли за Србију, мислиш да не знају да је награда на кра-ју била нога у дупе. Сети се ти, пијана главо, шта је би-ло после ратова 1912,1913,1914, шта је било? Шта смо учинили са својим ратним инвалидима и ратним херо-јима, обогаљеним омладинцима, сви су се они одазва-ли на звоно узбуне када је отаџбина била угрожена. Па зар им онда нису држали говоре како прави народ добро осећа да онај који ништа није дао за отаџбину нема права на њу. И шта је било после рата, имали смо реке просјака, обогаљене инвалиде, који су се смуцали и просили. Па зар нам нису највеће војводе и коман-данти продавали шињеле и ордење да би се прехрани-ли док су се министри богатили. И зато, пијано говедо, немој да ми овде у кафани изиграваш патриоту и да призиваш рат. Рат никоме није донео добра, а погото-во не младима, који су у ратовима своју младост оста-вљали по рововима. Јебеш рат, дај, бре, нешто да ве-черамо. Јесмо ли ми, Чаславе, наручили вече... Будо,

119

Буудо, јеботе, вечерас је лудница овде, никад оволико нисмо чекали, Будо! Чаславе, 'оћеш да га зовеш?"

Конобар је већ хитао ка нашем столу и кад је при-шао, почео је да се извињава што чекамо, правдајући се гужвом и обећавајући да ћемо чекати још само ко-ји трен. У знак извињења, рекао је да ће донети фла-шу вина на рачун куће.

"Ма, јебеш вино, дај да једемо, ја сам, бре, овде сва-ко вече, боли ме курац што је гужва!", почео је да ви-че Јован.

"Еј, бре, смири се или ја идем, па се клацкај такси-јем кући", добаци му Рада већ видно изнервирана Јо-вановим понашањем. Док су се они препирали с коно-баром, питао сам Лелу одакле јој идеја да бих ја ишао у Аустралију.

"Па да нећеш можда да идеш у рат?", обрецнула се.

"Можда и хоћу", одговорих још изиритиран њеним тоном којим ми се обратила, више да бих је изнерви-рао него зато што сам размишљао да се стварно при-јавим за рат ако би до њега дошло.

"Ма дај, бре, Младене, шта си се примио на ове па-триотске говоре, шта си ти као неки патриота? Јеботе, не могу да верујем шта човек прича", рече она сад се већ обраћајући Ради, која је слушала нашу препирку.

"Ма пусти их, тако они увек, напију се, па се онда курче по кафанама. Овде сви ови што видиш су ти ве-лики заговорници Српства, али, сестро, само у кафа-ни и кад се бију са алкохолом, а кад би запуцало, било би: беж'те, ноге, усраћу вас", обратила се Рада Лели.

Сада сам већ био револтиран. Нервирало ме је то што су други доносили неке закључке о мојим осећа-њима.

"Ало, борац, сипај ми мало вина, пусти то, јебеш рат. Шта нас боли дупе ако буде рата, имамо добру школу, палимо преко, а, је л' може?", рече ми Лела,

120

пружајући ми чашу да још сипам, мунувши ме ногом испод стола. Осећао сам да неки бес куља у мени.

"Узми па сипај сама", одговорио сам јој.

"Шта ти је, бре, шта се примаш, само се зајебавам, шта ми глумиш неког мачо лика?", одбруси ми она са већ добро познатим ставом када се изнервира.

"Ма, бре, зајебавај се са мамом својом", рекох ја и устадох од стола, извинио сам се свима и кренуо према вратима.

"Види га, оде човек, не могу да верујем." Чуо сам Лелин глас док сам одлазио.

"Млађо, Млађо, сачекај...", мој стриц је викао за мном, али ја сам се већ пео уза степенице. Када сам пролазио кроз хол у коме је један чикица продавао но-вине, пролазећи поред стола на коме су стајале, пажњу ми је привукао наслов који је био преко целе стране, написан црним словима: РАТ. Истрчао сам напоље и кренуо према Коњу. Тек сам тада видео да сам и сам припит од силног вина, срећом, вече је било свеже и дувао је лагани ветрић, који ме на неки начин смири-вао. У глави ми је бубњало: РАТ, РАТ, РАТ! Та реч ми није излазила из памети. Када сам стигао до пешачког прелаза поред Народног позоришта, стао сам на сема-фор чекајући зелено за пешаке иако није било кола. Утом сам осетио нечију руку на свом рамену, поми-слио сам да је Лела и бесно се окренуо. Био је то Ча-слав, тек сада сам видео колико је висок и крупан.

"Шта је, момчино, изнервирао си се?", забрундао

је.

"Ма ништа, нешто ми је дошло", одговорио сам мало и постиђен, јер сам тек тада био свестан своје ре-акције.

"Ајде да се мало издувамо па идемо назад да се не лади вечера."

"Нећу, идем кући."

121

"У, бре, немој да си накрај срца, такав момак, па си се изнервирао због зајебанције, шта би радио да је конверзација била жешћа и да си могао равноправно да учествујеш у њој?"

"Извињавам се ако сам вам покварио вече", рекао сам, "али стварно не знам шта ми је било и ипак се не бих враћао доле, пошао бих кући."

"Да ти није ова расправа мало ударила у главу, знаш, ниси ти једини који се узбудио од оваквих тема и прича, то ти је слично разговорима о свемиру, чини ти се да је реално, а, у ствари је тако далеко и неразумљи-во, јер се све своди на неке реалне претпоставке, које у човековој глави не могу да нађу средину и објектив-но објашњење које би наш мозак прихватио здраво за готово. А ово што си вечерас чуо, то ти је све тако, хтео ти то да прихватиш или не. То је неминовност. То су догађаји који долазе и ми ту не можемо ништа, мо-жемо само да се уклопимо или да будемо уклопљени."

"Је л' ви стварно мислите да ће бити рата, да ли је и то уклапање, као што сте навели у оној причи о но-вом светском поретку?"

"То је само део сценарија, све зависи од нас коју ће-мо могућност изабрати и којим ћемо путем кренути, тежим или лакшим, мада, колико ја видим, Милоше-вић је изабрао онај тежи, који води између чекића и наковња. Сад све зависи од његове мудрости и снаге коју буде показао. Али без обзира, много ће му тешко бити, сви ће бити против нас. Тешка времена долазе, веруј ми."

"Добро, разумем ја то што ви причате, али ми није јасно ко је, бре, тим педерима дао то право да јебу цео свет", праснух, јер ми се у глави све помешало и неки револт се будио у мени и, у ствари, ништа више нисам разумео.

722

"Ето, опет постајеш нервозан, то значи да је леп-тирић поноса почео да ти лети кроз мисли и он те те-ра на нервозу, која је проузрокована једном врстом не-моћи према свему томе."

"Ма нисам нервозан и немам никакве лептириће, него ме само занима ко им је дао право, и какво је то заговарање демократије, у чему је разлика, чак није демократија, мислим, бар ја то тако схватам, слобода кретања, слобода мисли, слобода говора и све остало, зар није циљ демократије разбијање и скидање окова, које, рецимо, намећу системи који су диктаторски, јед-ноумни, једнопартијски и шта ти ја знам, бар тако про-пагирају они који се изјашњавају као демократе, па зар није, ево, и код нас уведен овај вишепартијски си-стем, мислим избори и сва та срања?"

"Е то си добро рекао, него ајде да прошетамо до Кнеза, да не стојимо овде на улици као лудаци."

Прођосмо поред Коња и кренусмо Кнезом, према Калемегдану, град је био скоро пуст иако није било хладно. Ипак, у ваздуху се осећала нека напетост и нервоза. Мирисало је на рат.

"Видиш, то што те мучи ко је њима дао право. Не знам да ли бих могао, нити да ли бих знао да ти одго-ворим на то питање, а да ти то све објасним, требало би ми много, много дана приче, па и онда нисам уве-рен да ли би то схватио на прави начин. Јер то ти је као прича о свемиру, стварна, а нестварна. Али пошто видим да те то занима, ето покушаћу укратко, па ти схвати колико можеш. Видиш, нико њима није дао то право, то право су они дали сами себи и то пре много, много векова. И то право су задржали и дан-данас. Они себе зову владари из сенке, њихов основни мото су новац и интерес. Раније су радили у тајности и мно-га од тих удружења која окупљају те владаре основана су пре више векова, исто у највећој тајности. Та удру-

123

жења имају различита имена и програме, али циљ им је исти, сви они су заговорници и поклоници еугенети-ке, а да би то могли да истерају до краја, морају да имају новац, новцем стичу моћ, а кад имају моћ, онда све могу, имају све што хоће. Када би правили неку анализу и тражили зачетак те идеје чији су они покло-ници и која се искристалисала током времена и раста њихове моћи, онда би свакако тај почетак требало да тражимо међу појавама као што су: Мојсије, Солон, Платон, Исус, Мухамед, Лао Це, Конфучије, па чак и Буда. То су били горостаси, који су све то наметнули својим појављивањем и пропагирањем за живота: ра-зне идеологије невероватне снаге и моћи, које су, ево, и дан-данас дубоко утемељене у људима и у читавом човечанству. Касније, како је време пролазило, моћ-ници и владари су схватали каква је моћ тих људи и њихових идеологија и они су их само примењивали за себе да би помоћу њих владали народним масама. Не знам да ли си читао Платонову 'Државу', јер ту се ја-сно могу наслутити прва тумачења новог светског по-ретка, који је, наравно, био прилагођен тадашњем времену. Данас међу неким антиглобалистима, који се противе новом светском поретку, има заговорника да су за све то криви Сократ, Платон Алкибијад, јер су они својим кењањем и филозофирањем поставили не-ке основне параметре на основу којих су касније уте-мељивана и уређивана друштва, закони и многа друга правила. Неки су чак толико далеко да сматрају како је Платонова филозофија била иницијална каписла и потпора за бескорисни зулум какав је пре реформи наметнула Католичка црква својим крвавим крста-шким ратовима и инквизицијом, насиљем и прогоном јеретика у Византијском царству, свођењем сељака на положај кмета, што је учинило европско племство, покољем који су чинили нацисти и после њих комуни-

124

сти, Јер се они нису разликовали осим по називу СВОЈИХ идеологија. Тако да одговор на твоје питање сеже мно-го даље у историју човечанства и много је комплико-ванији него што ти то можеш да замислиш."

"Јеботе, ви то баш од Кулина бана, тек ми се сада све помешало у глави."

"То је нормално, јер ово није баш право место за овакву расправу, ево даћу ти моју визиткарту, па ако те све ово буде занимало у још неким детаљима, мо-жеш да ме позовеш или да дсфеш са својим стрицем, који о овоме много зна. Зар ти он никада није причао о томе?"

"Па, не, није, никад нисмо разговарали о тим тема-ма, али ме све то веома занима, само не могу да схва-тим какве сад везе има Платонова филозофија са но-вим светским поретком, мислим на оно што они хоће да уведу једну државу, једну нацију, контролу ума и остало."

"Па, види, и има и нема. Платон је у свом делу 'Др-жава' опширно разрадио поделу друштва на три ста-лежа, а ови данас то желе да ураде некако на сличан начин, само што примењују и користе привилегије мо-дерних технологија, новца и оружја. Рецимо, ево даћу ти пример једног од најважнијих Платонових начела, где он каже да нико, било мушко или женско, не сме да буде без вође. Ни човеков ум не сме да се навикне на самостално деловање, нити због ревности, нити због обести, већ у случају рата, као и усред мира, човек мо-ра да упери поглед ка свом вођи и верно да га следи. Човеку је и у најбезначајнијим околностима потребно вођство. Он и кад устане да се креће или да се умије, примера ради, то ће само учинити ако му је тако рече-но. Он мора да научи своју душу да не машта о слобод-ном и самосталном деловању, тако да на крају више није ни спреман да учини тако нешто."

125

"Па, јеботе, шта је ту демократско? То би значило да, ако бисмо превели на данашњи говор, треба да бу-демо као неки зомби. Стварно су много кењали ти фи-лозофи, тачно их замишљам како леже на удобним со-фама, где им приводе младе девојчице и дечаке на ка-рање, а они филозофирају, серу и измишљају топлу воду."

"Па, добро, тако некако, али видиш, на том њихо-вом кењању данас се заснива скоро све, јер то њихово кењање се и дан-данас цитира и изучава по целом све-ту и међу свим народима."

"Ма они су, бре, за ВМА и то за последњи спрат, све бих ја њих психијатру."

"Па ниси далеко, многи психијатри су покушали да се баве Платоновом психом, али сви њихови закључци су остали у области нагађања, јер психоанализа је не-поуздан подухват, чак и кад су пацијент и терапеут у истој соби, а камоли кад је особа живела пре двадесет и четири века, али хајде овде да станемо и прекинемо са овом причом, јер смо се мало расплинули. Него хо-ћеш да се вратимо до осталих да не чекају више, да се не хлади вечера?"

"Не, ја ћу позвати такси, па кући, јер вечера се ио-нако охладила. Можете ли да кажете Лели да ћу је зва-ти сутра и да сам отишао кући?"

Часлав је већ зауставио такси. Кад сам рекао так-систи адресу, завалио сам се у седиште и затворио очи, а у глави ми је све било измешано, осећао сам још бес према тим неким владарима новог светског поретка и свој осталој неправди која је полако, али неумитно за-вијала моју земљу и мој народ у један црни плашт не-воље и зла које је долазило. Било је ту свуда око нас. Могло је да се осети. Преспавао сам вожњу, таксиста ме продрмао и рекао да смо стигли, платио сам и иза-шао, не знам ни сам како сам се довукао до своје собе.

726

Моји су сви спавали. Свукао сам се и завукао у кревет. У глави ми је и даље бубњало, све оне приче које сам вечерас чуо у мени су стварале неко чудно осећање ко-је нисам себи могао да опишем. Да ли је то био онај лептирић који ми је летео по глави о коме је говорио Часлав? Заспао сам мислећи на рат!

Сањао сам и као да сам одједном био пренесен у далеко планинско село на покошеној страни проплан-ка, и ја сам ушао у то село по чијим улицама су трча-ла насмејана деца, шетале кокоши, а стари људи седе-ли испред својих капија и купили и удисали топлоту сунчевих зрака за своје старе кости. Сањао сам да сам ушао у неку сеоску оставу, која је била од дрвета и ко-ја је мирисала на боровину. Била је испуњена медом, млеком и разним воћем. Узимао сам све то и јео и пио халапљиво, тако узимајући сам више просипао него што сам јео и пио, бојао сам се да ћу остати гладан и жедан. Сањао сам да се на вратима појавила девојчица у белој хаљиници анђеоског лица. Позвала ме руком да пођем с њом. Сањао сам да сам изашавши из оста-ве видео да село гори и да је све око мене обавијено црним димом, на небу сам видео црне гавранове како круже и гракћу. Сањао сам како она девојчица, која ме је малопре звала, лежи ту преда мном и пева. Цело те-ло јој непомично, лице мирно, очи отворене широм, небескоплаве гледају у мене, глас јој је уједначен и не-како заобљен. Лепо пева, али као да пева туђим гла-сом, неку песму о туђој љубави и радости. Али на кра-ју песме глас јој посустаје, очи јој се гасе, зове ме, хо-ће нешто да ми каже, моли ме да је не остављам саму с њима. Сањао сам да хоћу да је узмем у наручје и по-несем, желео сам да могу да летим, да будем као га-вран. Сањао сам да је њена бела хаљиница постала цр-вена, црвена од крви њене. Сањао сам да сам хтео да одем из тог села које је када сам дошао било лепо, чи-

127

сто и весело, а сада је горело и нестајало у црном ди-му. Сањао сам да сам сада по оним истим улицама по којима су трчала деца и кокошке. Сада су та деца ле-жала у својој крви и своје ручице су пружала ка мени, звала су ме да их одведем одатле. Сањао сам да су са-да на тим улицама били неки чудни људи који нису имали лица већ само кости. Они су пролазили поред мене, церили се и добацивали: "Србе на врбе!" Неки су певали: "Убиј, закољи да Србин не постоји". Сањао сам да када бих кренуо према њима, они би прхнули у небо, претварајући се у црног гаврана и грактали су као да ми се ругају. Сањао сам да сам трчао и док сам трчао, као да сам осетио у утроби два неједнака каме-на која ми дробе страх. Трчао сам преко неке воде. Тр-чим и осећам да тонем, пропадам, док пропадам, ви-дим ужас како узбуркава ту воду у коју тонем. Ужас свуда око мене, тонем и даље, давим се и видим да то није вода. То је крв.

Тргао сам се сав у зноју у земуници мрачној и чуо лупање сопственог срца, у први мах нисам знао вде сам, а онда ме је ужасан бол у левој нози вратио у стварност. Вратио сам се у свој лични пакао. Ослу-шнуо сам да бих чуо нешто споља. Али ништа, тиши-на и тама. Жеђ ме морила, грло ми је горело, имао сам температуру, нога ми је пулсирала као бубањ. Осетио сам да је натекла, јер када сам опипао руком жице ко-је су држале летвице, биле су максимално затегнуте. Размишљао сам да ли да упалим лампу и прегледам ногу, да ли по ноћи може да се види светлост споља. Знам да би и један једини зрачак ако би био виђен од-озго значио мој крај. Док сам покушавао да извадим лампу из џепа на кошуљи, руке су ми се ненормално тресле . Тресао сам се што од хладноће, што од гро-знице и температуре, што од страха и немоћи, знао сам да ми се крај приближава, ја, Ћора, умрећу овде у

128

овој пацовској рупи. Да ли ћу бар имати храбрости да себи пуцам у главу када агонија постане неподношљи-ва, да ли ће ми рука бити мирна? Све ми се то мотало по глави. Сетио сам се Рамзеса: да ли ће ме примити горе и замерити ми због моје одлуке да се убијем? Обузимао ме је очај, губио сам разум. Узео сам чуту-рицу с вином и попио неколико гутљаја. Док сам отпи-јао, размишљао сам да ли да оставим за сутра или да се вечерас олешим, па сутра шта буде, попио сам још неколико гутљаја, а онда поново осетио глад. Вино ме мало повратило, разбистрило ми мисли, смањило дрх-тавицу. Покушао сам да се приберем и концентри-шем. Говорио сам себи: "Ћоро, још вечерас буди хра-бар, не дрхти и не бој се више него што треба, а већ можда сутра неће ти више бити потребно ни храбро-сти ни утехе, сутра се мора решити све." Вино је пола-ко деловало, па иако је био мрак, осећао сам да ми се у глави мути, као да тонем. Сузе су ми клизиле низ об-разе. Сетио сам се како ми је матори увек говорио да мушкарци не плачу, да није лепо, није мушки, а и сра-мота је плакати пред светом. Али овде није било ни света, ни срамоте, овде је све било замршено, несигур-но, нејасно. Овде се све још могло десити - и добро и лоше. Сада треба заспати без утехе, без решења, тре-ба заспати с малом и незнатном надом да ће можда су-тра решења бити, или ће бар изгледати лакше, ближе, једноставније. А можда ћу вечерас умрети у сну. Овде једино смрт решава све. Последњим атомима снаге сам нагнуо чутурицу и попио још вина. Од бола, туге, очаја, и вина, осетио сам да клизим, нисам знам једино да ли ће то бити сан или нешто непознато.

Сањао сам и у сну осетио срећу. Она ми је испуни-ла сваки део тела. Седео сам на сплаву, било је много младих, сви су играли, сви били радосни, смејали су се и уживали у животу. Чула се музика, пило се вино. Ви-

129

део сам како се црни у њиховим чашама, и сви су се окретали ка мени и наздрављали ми. Осећао сам и необичан понос, понос због самог себе, због свих оних који су пали. Док сам гледао те младе људе који су ме окруживали, помислио сам како сам, заједно са онима којих више нема, бар на неки начин и бар мало допри-нео тој њиховој срећи. Било ми је мило што бар они своју младост не проводе у рововима, моја је полако пролазила, хтео сам да викнем: "Ја ћу, ја ћу себе дати, ви не морате, уживајте! Не знате како је рат страшан, не знате шта бисте изгубили, не знате да после рата више никада не бисте били срећни, променили бисте се. Зато играјте, играјте и веселите се...!" Све сам то хтео да им кажем да их упозорим, али као да ме нису чули, музика је била прегласна, а речи нису хтеле пре-ко усан 757e42hh 072;, само су ме гледали и наздрављали ми смеју-ћи се, уживајући у својој младости и срећи.

Експлозија, па још једна и још једна... Земуница се тресла од детонација, више нисам могао да разумем шта је стварност, а шта сан. Отворио сам очи и видео исте оне зрачке сунца који су се пробили у мрак моје гробнице, исто као јуче - три мала зрака која су тре-перила приликом сваке детонације. "Наши туку", про-шло ми је кроз главу. Око мене се чула галама, муџе су трчале на све стране, викали су и распоређивали се у заклоне. Гранате су падале као киша, једна за дру-гом. "То, то, удри, Србијо, Србијо, удри, маму им је-бем, још, још!", вриштао сам како је која граната пала, није ме више било брига ни да ли ће да ме чују, ни да ли ће да ме открију и убију, било ми је свеједно. Наши су тукли, осетио сам по галами која је допирала спо-ља. Било је и погођених, њихови крици и вика су се

130

разликовали од гласова оних који су издавали наређе-ња. "То, удри муџе, мамицу им јебем!" Како би која граната пала, тако сам ја навијао: "Ова је за Гавру, ова је за Влатка, ова је за Динарца!" Тако сам редом на-брајао имена оних које сам упознао за два дана коли-ко сам провео с тим борцима. Одједном је стало, напо-љу се чуо лелек рањених:

"Јала, Јала... Текбир... Алах... Акбар... Ћамиле, станите, гдје бјежите, сад ће четници напаст, морамо ров одбранит..."

"Ма брани га сам, виш да ови убише..." Чула се свађа.

"То!", мислио сам у себи. "Дабогда се побили изме-ђу себе!" И тада је кренуло. Звиждало је са свих стра-на, наши су се вероватно дошуњали до оне шумице ис-под задње стране рова и после артиљеријске подршке, кренули у напад. Муслимани су узвратили, пуцњава је била страшна, прекрстио сам се и почео да вичем: "Је-бите им кеву, јебите им кеву, ајде, ајде!"... Чуле су се мање детонације испод рова према шумици. Толика је бука била изнад мене да нисам могао да оценим шта се дешава. Молио сам се у себи богу да нашима да снаге да заузму ров, не толико због мене, колико због свих оних што су изгинули, због Руса, да их похватају живе, да их убију. Био сам као у трансу. Одједном је пуцњава почела да јењава, бивала је све тиша. Потом је све пре-стало, поново се чула само тишина. После само минут-два, уследили су узвици и покличи балија, вриштали су и арлаукали као луди. Било је јасно, одбили су напад. Поново сам запао у бедак, радовање је кратко трајало. Када су се покличи утишали, чуо сам их како причају и договарају се. Реалност је била много другачија. Схва-тио сам да не могу да издрже још један напад, да им је вођа погинуо и да имају доста рањених. Молио сам бо-га да наши још једном нападну, само још један напад.

131

Време је пролазило и ништа се није дешавало. Од не-моћи ми је дошло да урлам. Они горе су ћутали. Нисам могао да верујем - тако близу, а тако далеко. Био сам жедан и кад сам почео да пипам где је чутурица, схва-тио сам да сам синоћ заспао и да нисам затворио чеп. Све се просуло. Ето, сваки курац мора да крене наопа-ко. Спознаја да више немам никакву течност као да је повећала моју жеђ, грло ми је горело. Очај је био на врхунцу. Јецао сам без гласа, плакао без суза. Седео сам тако и буљио у неку тачку без наде. Не знам коли-ко је времена прошло. Поново сам постао свестан же-ђи, то ми је покренуло мозак, за који ми се чинило да је стао. Помислио сам да можда на оном месту где сам пронашао чутурицу с вином има још нешто за пиће. Извадио сам лампу и уперио светлост у правцу ћошка у који сам полагао сву своју наду. Знао сам да нада и храни и вара. Она одржава људе у невољи, али уме и да превари. Кажу да она чак ни на самрти не оставља чо-века, зато сам се покренуо. Када сам хтео да се преба-цим на стомак како бих отпузао до ћошка наде, моје је-дине наде, осетио сам ужасан бол чим сам померио ле-ву ногу. Покушао сам да не мислим на њега, али нисам могао, бол је био ужасан. При враћању у седећи поло-жај помислио сам да ћу се онесвестити. Осветлио сам лампом место на нози које сам имобилисао летвицама и жицом и тек сада видео да су жице затегнуте до пу-цања. Нога ми је испод колена толико отекла да је би-ло невероватно како ми чизма није пукла. Почео сам полако да одвезујем жице и скидам летвице. Међутим, када сам хтео да подигнем ногавицу, схватио сам да је због великог отока то неизводљиво. Помислио сам на сепсу и одмах се стресао, јер сам знао да ћу, ако је то тачно, у најбољем случају остати без ноге. Требало је некако поцепати ногавицу, али имао сам толико мало снаге у прстима и рукама да нисам ни покушавао. Под

132

светлом лампе, коју сам држао устима, угледао сам остатке конзерве од нареска и помислио да бих оштри-цом од разваљене конзерве могао да покушам да исе-чем ногавицу. Узео сам једну и делом поклопца кидао и секао ногавицу у висини колена. Када сам направио довољно велику рупу, завукао сам шаке и почео да це-пам. Призор који се указао скоро ме је натерао на по-враћање. Од колена надоле моја нога је била плаво-зе-лено-жута и толико је била натечена да сам имао ути-сак да би, када бих само мало засекао оним поклопцем од нареска, гној шикнуо на све стране. "Ово је то, сеп-са", помислио сам. На сам додир бол је био неподно-шљив, а кожа врела. Поглед на ногу доводио ме је до очаја. Био сам на ивици суза. Одлучио сам да разре-шим дилему: бол или жеђ. Одлучио сам се за бол. Пре-врнуо сам се на стомак и почео да пузим ка оном ћо-шку наде. Сваки покрет ме је доводио до лудила, чини-ло се да ми је нога тешка сто кила. "Онесвестићу се", помислио сам и престао да пузим. Иако ми је било по-требно свега неколико метара, то ми се чинило као бесконачна раздаљина. Чим сам се мало одморио, на-ставио сам, бодрећи самог себе. Мислио сам како би највећа фора била да после оволиког мучења тамо на-ђем киту - ништа. То би ме докусурило. Ипак сам сте-гао зубе и наставио - бар је постојала нада. Стигао сам до балвана који су стајали укосо, остало ми је само још да се завучем унутра. Мада је у земуници било свеже, знојио сам се као да сам у сауни, кошуља ми је била на-топљена. То никако није било добро, знао сам да по-стоји могућност да потпуно дехидрирам, напуштала ме је вероватно последња течност коју сам имао у себи, осим крви. Пред очима ми се мутило док сам покушао лампом да осветлим онај део у коме сам пронашао чу-турицу. Знао сам да морам да се увучем унутра и заче-пркам по земљи, ништа се није назирало. Последњом

133

вољом сам савладао бол који је надјачавао разум и до-пузао до места које би могло да крије бар нешто што ће олакшати моје муке. Ставио сам лампу у уста и ру-кама разгртао земљу. После свега неколико покушаја сам малаксао, снага ме напуштала. Али нисам смео да клонем духом, наставио сам са разгртањем. Напипао сам нешто метално и убрзао копање, у ушима ми је до-бовало, и извукао сам нешто што је било умазано од земље. Боље сам погледао и препознао војничку пор-цију. Грозничаво сам наставио потрагу за спасом и на-басао на јабуку, такође сву умазану земљом. Нисам се чак ни потрудио да је добро обришем, већ сам је хала-пљиво загризао. Била је хладна и сочна, наставио сам да откидам велике комаде и жваћем са све оном зе-мљом. Није ми сметало. Усне и десни су почели да кр-варе и пеку. Освежење које је у мом грлу стварала ја-бука победило је бол. Све сам појео, и јабуку, и петељ-ку и земљу. Лудачки сам наставио да разгрћем, све се надајући да можда има још јабука. Како би то било ле-по. Сетио сам се да јабуке и нисам нешто посебно во-лео да једем, али сад, човече, то је била најлепша воћ-ка на свету. Прсти Су ми запели за нешто хладно, веро-ватно метално, осветлио сам лампом и угледао нешто што је личило на поклопац од мање мањерке. "Можда је Гавра у ту малу мањерку штековао још вина", поми-слио сам и помахнитало је ослобађао земље. Сада су се већ назирале контуре. "Молим те, Боже, само да је то", брзо сам се прекрстио и наставио с послом. Нокте сам поломио, прсти су ми крварили на неколико места, али се нисам обазирао - копао сам све жешће. "Да, то је то, то је то", понављао сам у себи, одједном пун нове енер-гије. Ухватио сам за металне крајеве и повукао према себи. Извукавши оно што је личило на мању мањерку, моје наде су се обистиниле. Ако ради, бићу спасен. Био је то РУП 12, војно средство везе које је овде стајало

134

као резерва. Наместио сам се у удобнији положај и по-чео крвавим прстима да чистим земљу око дугмића и полугица за подешавање фреквенције. На њему је ста-јала антена савијена и увезана гумицом. Дувао сам около дугмића и рукавом брисао мале екране који су показивали фреквенције. Фреквенције бригаде сам знао напамет, чим су се бројеви јасно указали, почео сам да подешавам дежурну фреквенцију бригаде. По-десивши све, помолио сам се да батерије имају бар ма-ло снаге, а онда на свој ужас спазио да слушалица, без које није могла да се изведе комуникација, није на свом месту. Џек на коме је требало да буде причвршћена био је пун земље. "Јеботе, невероватно, ово је неверо-ватно како се судбина игра са мном - да ми говно, али ми не да кашику. Да ли је могуће да сам толики ма-лер!?" Одложио сам РУП у страну и поново полегао на стомак, настављајући, сада још брже, да разгрћем земљу. Слушалицу сам морао да нађем макар преко-пао целу земуницу. Нада ми се све више појачавала, ако ово ради, уз мало среће, успоставићу директну ве-зу са командом, а моћи ћу и да им реферишем право стање. Уз још мало среће, могао бих и да наводим ар-тиљеријску ватру. Снага ми се повратила, бол у раскр-вављеним прстима више нисам осећао. Земља коју сам избацивао правила ми је проблем, јер се враћала у ру-пу због недостатка простора за одлагање. Таман кад сам хтео да застанем како бих боље распоредио земљу која је била свуда око мене, прсти десне руке су ми се запетљали у гајтан слушалице. Стао сам да се мало приберем и смирим, јер ми је срце лупало као да је хте-ло да искочи из груди. Знао сам да морам пажљиво да је извадим, пошто ако је оштетим, онај крш од радија ништа не би вредео. Покушао сам да пипајући уз кабл проценим на којој се страни налазила слушалица. Ко-пао сам обема рукама у оба правца и напипао је левом

135

руком. Била је уз саме балване. Извукао сам је опрезно и под лампом одмах почео да чистим од земље, надају-ћи се да је читава и да кабл није оштећен. Када сам све то прегледао, бацио сам се на чишћење џекова, како бих могао да се прикључим. За то ми је било потребно поприлично времена, нисам имао никакву четкицу, а земља је била лепљива и џекови су били скроз заче-пљени. Радио сам полако и стрпљиво. Када је све било спремно, удахнуо сам дубоко и окренуо прекидач за па-љење, прислонио сам слушалицу на уво и чуо познато шуштање. Војно средство везе је радило! Нисам знао да ли да се смејем или да плачем. Стиснуо сам преки-дач на слушалици, затворио очи и скоро шапатом изго-ворио: "Добој 1, Добој 1, овде Гвоздени, пријем!" Пу-стио сам прекидач и начуљио уво на коме ми је била слушалица, још жмурећи у ишчекивању одговора са друге стране. Ништа се није чуло осим једноличног шуштања. "Добој 1, Добој 1, овде Гвоздени, пријем!" И даље сам чуо само шуштање. Узео сам лампу и још јед-ном преконтролисао фреквенције. Све је било у реду. Покушао сам још неколико пута, али осим равномер-ног шуштања, ништа се друго није чуло. Знао сам да није до антене, јер је на овој надморској висни и ово мало антене било довољно да пошаље и ухвати сваки сигнал на тој фреквенцији. По глави сам мотао резер-вне фреквенције, размишљајући о томе да је команда прешла на неку од њих због свега онога што се деша-вало. Када сам РУП подесио на једну од резервних фреквенција, одмотао сам антену до краја не бих ли на тај начин појачао пријем. Све је било спремно. Поно-вио сам позив на промењеној фреквенцији и чекао пун наде да ми неко одговори. После неколико позива, и даље се чуло само шуштање. Одлучио сам да пређем на наредну резервну фреквенцију. Када сам је подесио, чуо сам глас који је усплахирено објашњавао нешто

136

другом гласу који је био с њим у вези. Комуникација се односила на некакав транспорт рањеника који није мо-гао да се организује и први глас је оном другом обја-шњавао да је ситуација хитна. У једном тренутку сам, узбуђен због успостављања комуникације, хтео да им упаднем у везу, замало нисам вриснуо у слушалицу ко-ју сам толико стезао да ми се циркулација у прстима за-уставила. У последњем тренутку сам одустао, нисам знао коме припадају ти гласови. И у оваквом стању био сам свестан основних правила, да се у хитне комуника-ције везе не упада. Додуше, мени је моја ситуација би-ла најхитнија, али сам исто тако знао да би моје меша-ње само унело забуну у њихов разговор. Одлучио сам да сачекам да заврше и покушам да чујем њихове по-зивне знаке како бих сазнао о коме је реч. Када су на-покон завршили, један од гласова се одјавио као "Дри-на 40". Срце ми је залупало још јаче. Знао сам да су по-зивне знаке "Дрина" имали одреди и формације из ис-точног дела Републике Српске, који су долазили као повремена испомоћ неким нашим јединицама. Опет се чуло само шуштање. Удахнуо сам дубоко и када сам хтео да позовем "Дрина 40", једноставно нисам могао да изговорим ништа. Био са" потпуно блокиран. По глави ми се мотало хиљаду иитања: "Шта да им ка-жем?" "Да ли ће разумети о чему говорим, како да им објасним своју ситуацију?" Док сам размишљао о све-му томе, покушао сам да се наместим у удобнији поло-жај, при померању ме је страховит бол подсетио на стање моје ноге. Сама помисао на ногу потпуно ме отрезнила и одлучним шапатом сам позвао: "Дрина 40!" Нико ми се није јављао. После неколико покуша-ја, паника је полако почела да преовлађује мојим збу-њеним мислима. Таман сам хтео сочно себе да опсујем што се нисам умешао у малопређашњи разговор, када је из слушалице допро глас:

137

"Ко зове Дрину 40?"

Био сам толико затечен да ми је било потребно де-сетак секунди да постанем сасвим свестан да је то пи-тање било упућено мени и да је онај који га је упутио очекивао одговор.

"Ко зове Дрину 40?", поново ее чу исти глас.

"Гвозден, Гвозден зове Дрину 40."

"Реци, Гвоздене."

"Овде Гвозден, сви су мртви, ја сам..." Почео сам шапатом да објашњавам своју ситуацију, избацујући у слушалицу реченицу за реченицом, губећи дах и више шиштећи него шапћући, потпуно несвестан какав ће то ефекат да изазове код мог саговорника.

"Ој, ој, полако јаране, ништа те ја не разумем. Ка-кав Добој, какав ров и напад, полако ми то понови. Из које си јединице, шиштиш као заклано крме, ништа те ја, болан, нисам разумео", упао ми је саговорник у реч.

Застао сам потпуно затечен мишљу да "Дрина 40" можда седи неколико десетина километара удаљен од места на коме сам се ја налазио, у некој команди, веро-ватно потпуно несвестан ситуације на терену. Тишина је трајала као читава вечност. Удахнуо сам дубоко, сти-снуо слушалицу и почео да објашњавам саговорнику, овога пута много сажетије и разговетније, ситуацију у којој се налазим. Када сам завршио, тамо је био мук.

"Дрина 40", позвао сам.

"Сачекај мало", добио сам одговор.

Поново тишина, чуло се само шуштање из слуша-лице. Не знам колико сам дуго чекао, вероватно још једну вечност.

"Гвозден за Дрину 40", овога пута је био други глас.

"На пријему Гвозден."

"Како се зове твој командант бригаде?"

138

Нисам могао да верујем шта ме пита и какве везе има како се зове. Док сам одговарао, схватио сам да ови са друге стране вероватно проверавају да ли је то што сам изнео првом саговорнику истина. Знао сам и сам колико је у овом рату било муслиманских и хрват-ских навлакуша. Много људи је управо на тај начин настрадало, јер су појурили на први позив за помоћ, нс проверавајући идентитет онога ко је позив упутио.

"Како се ти зовеш и који је твој позивни код?"

Сада када ми је до разума дошла суштина ових пи-тања, покушао сам да се концентришем и дам што ви-ше детаља који би им помогли да се увере да је све оно што сам испричао истина и да ми је помоћ стварно неопходна.

"У реду, мораћеш да сачекаш да то проверимо, из-држи још мало, јавићу ти се."

Сузе су ми саме потекле од радости. Преплавила су ме осећања каква никада у животу нисам доживео. Чекао сам. Била је то нека врста тренирања живаца, који су ионако били при крају, само сам се плашио да сад када је можда решење на помолу, не пукнем. Сил-ним притискањем слушалице на уво скоро да сам зау-ставио крвоток, бридело је као да ми је неко припалио заушку. Премештајући слушалицу на друго уво, зачуо сам гласове изнад себе.

"Ако опет нападну, нећемо издржати, боље сад да се повучемо."

"Не, ако смо издржали два дана, можемо још, ре-кли су да ће нам послати појачање."

"Појачање, појачање, то, болан, говоре већ два да-на, три рањеника су умрла, а и воде више немамо."

"Не, ови сигурно неће хтјети да се повлаче, ти, Ће-ко, знаш какви су фанатици, ако кренемо, пуцаће нам у леђа."

139

"Ма пуцаћу ја у њих, више ми је, болан, пун курац њиховог џихада и молитава по цио дан. Сва сам коле-на изгулио од мољења. Ако нам пресеку поток, више немамо шје, Хаско каже да је ово испред рова немогу-ће разминирати. Ајмо сад, болан, прије него нападну, ако нас одсеку, готови смо, ни џихад неће имати ко да нам направи."

"Ма чуј, болан Ђеназу, ма ми смо ти шехији, има и дјерет да идемо, ја сам за то да останемо још до сутра, па шта буде."

"Е, јеси хајван, јебо те џене, теби је стварно рат по-пио мозак ја н..."

"Гвозден, Гвозден, овде Добој 1, овде Добој 1, да ли се чујемо?"

Тргао сам се у паници, јер нисам смео да одгово-рим, ови су вероватно чучали изнад мене. Помислио сам да би ми и шапат чули. Држао сам притиснуту слу-шалицу и слушао Иванин глас како ме зове:

"Гвозден, Гвозден, овде Добој 1, да ли се чујемо? Младене, да ли се чујемо?", понављала је Ивана.

На спомен мога имена, прогутао сам кнедлу. Било ми је толико чудно да ме неко зове по имену када сам и сам себе звао Ћора. Осмехнуо сам се. Одмакао сам слушалицу и пријемник поклопио дланом, мада сам знао да то ови горе нису могли да чују, параноја да сад будем проваљен терала ме је на максималан опрез. Ослушкивао сам да ли се чују гласови који су се мало-пре расправљали. Није се чуло ништа. Да ли су оти-шли или су само ћутали и чучали изнад мене? Поново сам принео слушалицу и чуо Иванин глас како ме зо-ве. Глас је већ попримао нијансе очаја. Одлучио сам да се јавим, па куд пукло. Када је Ивана направила паузу, између два позива, затворио сам очи и шапнуо у слу-шалицу:

"Ивана, овде Ћора, да ли се чујемо?"

140

Насмејао сам се самом себи, јер сам од толико по-зивних знакова које сам могао да употребим, сам себе представио као Ћору особи која ме тако никада није ословила.

"Младене, жив си, шта је са осталима?", питала је У даху.

Могао сам тачно да је замислим у просторији за ве-зу како поскакује испред пулта са уређајима.

"Сви су мртви, Ивана. Рањен сам, у ствари повре-ђен, не могу још дуго. Ови су све побили, треба ми по-моћ, жив сам затрпан."

"Младене, наши већ два дана покушавају да дсфу, био је страшан напад по целој линији бригаде, овде је хаос. Младене, можда ће Бањалука да падне, народ је у паници."

"Где је командант? Морам да му кажем нешто ва-жно, у питању је овај положај."

"Командант је погинуо другога дана када је оби-ла..."

Глас јој се сломио, почела је да јеца и веза се на тренутак прекинула. У главу ми се поново уселио ха-ос. Све је отишло у пичку материну... Бањалука пред падом, то ми се чинило немогућим. Како је уопште могуће да се за ових неколико дана све окренуло на-главачке, зар је могуће да доживимо судбину краји-шких Срба и да изгубимо све ово за шта су се послед-њих година жртвовали најбољи синови које је српски народ имао? Сад тек нема ко да ми помогне, помислио сам. Ако је доле толики хаос, ко ће сад да иде да спа-сава једног Ћору, везисту на некој јебеној чуки?

"Младене", јавила се поново Ивана, "извини, могу да ти дам мајора Ристића, он је сада преузео команду. Ево га овде поред мене."

Мајора Ристића сам знао још из Дервенте, када је био рањен док је покушавао да са моста извуче два ра-

141

њена борца који су припадали јединици Вукови са Вучјака и који су тада били окосница пробоја и заузи-мања Дервенте. Иако озбиљно рањен, мајор их је из-вукао обојицу. Касније га је лично Радован одликовао Орденом за храброст. Био је прави официр и добар ратник.

"Гвозден, овде Добој 1, да ли се чујемо?"

Глас му је звучао уморно.

"Чујемо се", одговорио сам.

"Шта се горе дешава, да ли си повређен, да ли мо-жеш да се извучеш? Кажи ми шта се дешава?"

"Мајоре, овде се...", што сажетије сам почео да му објашњавам све што се десило и каква је тренутна си-туација на положају.

"Покушали смо напад јутрос и одбили су нас, има-ли смо мртвих и рањених. Не знам, Младене, да ли ће-мо данас успети да организујемо још један напад, љу-ди су преморени, овде код нас је прави хаос, да ли мо-жеш да издржиш до ујутро?"

"Нема шансе, мајоре, ја сам готов, тешко сам по-вређен и не верујем да ћу издржати до ујутро. До јутра овима може да стигне појачање, молим вас пробајте."

Било ме је срамота због овога вапаја. Човече, та-ко близу, а тако далеко. Хтео сам да живим. Зар је то грех? Да преживим ово срање, имао сам право, после свега.

"Остани на вези, јавићу ти се."

У мени се поново рађала нада, а, с друге стране, био сам некако потпуно празан и сломљен. Враћао сам филм, понављао у себи све што ми је говорио и размишљао колике су шансе да поново крену у напад. Напад који би значио мој спас и наставак живота.

"Младене, јави се", била је то Ивана.

"На пријему", прошапутао сам на ивици суза.

142

"Мајор је отишао да се договори с људима, изве-стиће вишу команду, али мораш да знаш да ће то по-трајати."

"Знам, чекаћу, то ми једино преостаје. Искључићу се, јер не знам колико ће батерија РУП-а издржати. Молим те, буди на вези, укључићу се за један сат."

"Важи, не мрдам из центра везе. Ваљда ће се уско-ро знати шта су одлучили. Буди храбар."

Искључио сам уређај, а да сам даље говорио, бри-знуо бих у плач. Поново сам седео сам у мраку, са нај-црњим мислима у глави. Тек сада ми је, уместо олак-шања, бивало све теже. Нада и излаз су били ту, надо-хват руке, а опет, тако неизвесни. Многе коцкице је требало поклопити и сложити. Знао сам да није једно-ставно организовати поновни напад када је први био без успеха, а са много губитака. Такве ствари су биле погубне за морал бораца. Од силних питања које сам себи постављао, вртело ми се у глави. Све ми се одјед-ном скупило: умор, очај, жеђ. Бол у нози је био неиздр-жив, као да је и она знала да је избављење ту, само што није стигло. Бојао сам се једино да се не онесвестим па да се не јавим на време. Кроз гпаву ми је пролазило и то да сам рекао за сат времена а да уопште нисам имао представу на који начин ћу одредити када је прошао тај сат. Мада, можда то сада и није било битно. Једностав-но, кад помислим да треба, укључићу се и позвати. Уве-рен сам да ће Ивана бити уз радио-везу.

Ивана, мисли су ми одлутале. Тек сада ми је пало на памет колико је Ивана, у ствари, била лепа и слат-ка иако је била претерано темпераментна и некако ди-вља, неукротива. Знао сам да јој је било ужасно због тога што је командант погинуо. Била је везана за ње-га, јер јој је он, после свега што јој се догодило, био на неки начин утеха, као родитељ. У бригади смо сви зна-ли колико је Стари волео Ивану, ваљда што сам није

143

имао деце. Био је нежења, читав свој живот посветио је војној каријери. Ивана и он су се некако допуњава-ли, били су као отац и кћер. А сад је он погинуо. Стварно је овај рат тешко срање. Више нисам осећао ништа, нити сам се кајао због свих ових година које сам сјебао по разним рововима, нити сам више у томе видео икаквог смисла. Сада схватам зашто ми је Ча-слав рекао да су људи као ја само топовско месо и ни-шта више. Из ове позиције и са ове тачке гледишта, нисам могао а да се не запитам да ли се сад у оној Ср-бији ико пита вде ли сам и како ми је. Сем моје мајке, вероватно нико, чак ни Лела, с којом сам провео десет година, можда чак и више, у вези. Не знам, мозак ми је отупео. Ето шта ти је живот, толике године се с не-ким забављаш, а онда једноставно не знаш да ли је то десет година или више, или је то зато што ти то једно-ставно није ни битно. Све је то прошлост. Када сам се последњи пут видео с Лелом, страшно смо се посвађа-ли, јер сам заборавио када јој је рођендан. Она је јед-ноставно попиздела. А ја, ја сам некако био равноду-шан и нисам чак ни покушао да нађем неко оправда-ње. Моје су мисли и тада биле на овим јебеним босан-ским чукама, с мојим друговима. А тамо у Београду сам се осећао као странац и никако нисам могао да се уклопим. После свих ових година, за мене је то био не-ки други свед\ Раније, док сам одлазио на дан-два, на нека брза одсуства, те неке ствари нисам ни примећи-вао. Једноставно дођем, видим се с маторима, који ве-чито мисле да сам гладан, па ме кљукају и пипају. За-гледају, као на пијаци робова. Дође неки комшија, па се ћале мало хвали: "Ето, дошао ми син са ратишта!" Онда ухвати с комшијом да бистри муда и политику -да ли је ово требало овако или оно онако, плус, нарав-но, све оне партизанске приче из времена када су они били бомбаши, како су јуришали на немачка митра-

са гнезда голим прсима и остала срања. Ту, нарав-^еко од комшија мора да покаже да је велики по-алац свих прилика, па ту обично падну прича и

А цце си ти на ратишту, Младене?"

Добој, Озрен."

А, сада знам. То је код Бихаћа, зајебано је тамо,

су ти Хрвати."

зЈиије,

4ени се ту одмах присере од муке, Кева обично е ситуацију и позове ме да ми покаже шта ми је з*мила за пут, јер зна да ме до поласка назад за дан-готово неће ни видети. Набрајање је увек слично: ница, штрудла с маком, орасима, печено пиле, , ајвар, кекс домаћица и још читав репертоар нрница којима увек нахраним пола бригаде када се им мојим јаранима. Они се вазда обрадују мом по-'ку, не, наравно, због моје њушке, него због кеви-пакета и ђаконија. Тада сам звезда, док све то тра-има да се једе. После увек кажу: "Ћоро, реци да ти аром позлило, пустиће те командант на дан-два до асграда." У току те прве вечери код куће обично ор-чују да сам стигао, па се јаве, знајући да ће да се у град у штету. Ето, као, случајно су сазнали да дошао, па ме се ужелели. Прве вечери је обавезна ађа са Лелом. Увек ме сачека с питањем да ли су ) речи ортаци или она. Како сви знају да обично до-на дан или два, они се некако сами распореде. Сод ортака је обично прича: ,Брате, је л' их рокате, ма само им јебите кеву. Ср-до Токија!" И исте "патриотске" пароле из "напа-)г" Београда:

,Позадина, рођаци, што је сигурно сигурно је!" аније сам чак умео да питам те курчевите да ли ошли са мном, чисто оно - да виде. И увек је одго-био исти:

145

"Брате, бих ја, али имам испит, знаш ти мене, ни-сам цупи, али ево да ми не пропадне семестар." Или "Радо, брате, али су ми матори болесни, ко ће да их па-зи?"И слично.

Забављало ме је да гледам како се људи боје нече-га што и не знају како изгледа. Такви су ценили и во-лели отаџбину само док им је нешто давала, а када је нешто требало дати за њу, увек се нашао неки ваљан разлог да се то избегне. У мом окружењу тај разлог је увек почињао са:

"Брате ово или брате оно!"

Упркос свему томе, никада никоме нисам замерао, нити га мрзео због тога. Свако од нас је био на неки начин творац своје судбине и свако од нас је бирао не-ки свој пут. Ја сам свој изабрао и никада се нисам због тога покајао. Напротив, осећао сам се некако узвише-но, одабрано и, пре свега, поносно. За та дан-два одсу-ства, други дан је обично био резервисан за Лелу, која никако није могла да разуме моје разлоге за одлазак у тај прљави рат, који није имао никакав циљ, осим да људи у њему убијају једни друге. И увек би расправа текла у том правцу. Током њих сам почео да примећу-јем колико сам се, заправо, изменио. Колико сам све мање припадао тој средини која је на нас који смо ра-товали гледала као на неке лудаке што су у рат оти-шли из чисте авантуре, да би убијали. То није имало никакве везе с мозгом. Кад год бих покушао да обја-сним како се тамо, на тим границама бране Српство и Србија, они то једноставно нису желели да прихвате. Одмах би ударали у причу као покварени грамофони како је за све крив Милошевић и како је све то могло другачије да се уради. Када бисмо их питали како дру-гачије, нико то не би умео да нам објасни конкретно, већ би кренуле већ познате и отрцане фразе о америч-кој конференцији, немачком уједињењу, мирном рас-

>146

паду совјетског блока и осталим срањима. Не могу да верујем да нико није хтео да види како нама такав мирни сценарио, заправо, никада није ни био понуђен, већ смо напросто гурнути у рат. Не, они су се сви сво-јих отрцаних фраза држали као пијан плота, хушкани у то време од тек изниклих лидерчића квазидемократ-ских странака, који су се на сва уста хвалили како су ушли у политику само да би Србији помогли. С друге стране, нико од тих патриота, који су у то време поче-ли да свађају тај исти српски народ, никада није по-слао ниједно ћебе, ниједну вунену рукавицу, ниједну јабуку, ни литар млека ван Србије, својој браћи и свом народу, који је својим телима и одбраном својих огњи-шта, бранио ту исту Србију и тај исти Београд и, за-право, на тај начин омогућавао тим назовипатриотама да раде то што су у то време радили разједињујући српски народ на милошевићевце и оне друге. На крају сам увек с нестрпљењем чекао да време прође, па да седнем на Семберија-шранс и правац назад, Добој, Озрен, међу моје јаране. Тек сам, враћајући се са тих одсустава, схватио да иако је рат био окрутан и тврд, с друге стране је имао и неке поучне и лековите одлике. У рату сам упознао вредност и меру телесних напора, опробао се у опасностима, научио сам да слушам и за-поведам, упознао сам патњу, бол, праву тугу. Било је ту и лепоте најприврженијег и најчистијег другарства и, наравно, схватио сам смисао дисциплине.

Експлозија се чула недалеко од мене, уследиле су још две. Тргао сам се и одмах укључио радио. Чим сам прислонио слушалицу на уво, чуо сам Ивану како ме зове.

"Овде Младен, је л' су то кренули, Ивана?" "Човече, зовем те петнаест минута. Рекао си да ћеш укључити за сат, почела сам да се бринем. Дого-ворили су се све, стигли су неки Сарићеви из Добоја да

147

појачају ове наше. Сад ће прво артиљеријом да их ту-ку, па ће онда да крену, знаш како то иде. Него, рекао ми је мајор да стално будемо на вези, па ако имаш не-ку информацију која би користила, ти реци мени, а ја ћу им је пренети, знаш оном другом везом."

"Знам, знам", одговорио сам готово опијен од сре-ће, никада ми експлозије нису звучале тако лепо.

Напољу је био пакао, наши баш нису штедели, це-ла земуница је подрхтавала и земља се помало осипа-ла изнад греда и падала по мени. "Ваљда нисам толи-ки баксуз да нека мина или граната падне тачно на ме-не и сруши већ начети кров и потпору земунице. То би баш било трагикомично." После неког времена, јаке детонације су престале, радио је само минобацач 60 милиметара. "Сад ће", рекао сам себи, то је увек била тактика. Прво се удари тежом артиљеријом, да се не-пријатељ натера у рупе, па се онда пређе на минобаца-че мањег калибра због боље прецизности, а за то вре-ме се максимално приближе тачки за напад и онда, док још последње гранате падају, отвара се са бокова напада митраљеска ватра да непријатељ не би могао да дигне главу и отвори ватру на групе које су се при-ближавале линији напада. Ослушкивао сам и чекао тренутак када ће почети пушчана и артиљеријска ва-тра, јер би то значило да су моји на само сто метара од мене. Сама помисао на то ми је подгревала наду, нека-ко ме уздизала. Да овај напад неће успети, то нисам хтео ни да помислим. Почела је паљба, толико је била јака да ми се чинило да земља гори. Неше лево од ме-не неки муџа је тукао из пушкомитраљеза и у преки-дима узвикивао Алахово име. "Јебо те Алах!", драо сам се, јер сам знао да усред ове паљбе нема шансе да ме ико чује. Нисам ни сам себе чуо. У тренутку ми се учинило да је ватра мало спласнула и да чујем вику у самом рову. Напрегао сам уши и схватио да су балије

148

у паници и да се свађају. Позвао сам Ивану и то јој са-општио, сад већ сасвим јасним гласом, јер сам схватио да више немам шта да изгубим. Ово је било "бити ил' не бити". Рекла ми је да ће одмах пренети даље. Схва-тио сам да је порука пренета кад је опет почело као да се земља отворила. Митраљез са моје леве стране ви-ше се није чуо. Десно у рову, колико сам могао да про-ценим, одјекнуле су детонације које су личиле на екс-плозију ручних бомби.

"То, то!", драо сам се сад већ у трансу. "Ајмо, ајде сви у напад!", викао сам и ударао дланом у длан као да сам на утакмици. "Још само мало, ајде момци!", хра-брио сам себе. "Хајде, хајде, пази онога лево, пуцај, пуцај. Ватај их живе, мамицу им турску, идемо, уско-чи! Ено беже низ поток, јави доле да их сачекају, нико не сме утећи!"

Поново разговетни гласови споља. "Јеботе, наши, ово су наши, ушли су у ров. "Еееј, еееј ту сам!" Није било одговора. Вероватно ме нису чули од буке и ви-ке. Позвао сам Ивану.

"Реци им да сам ту, чујем их са друге стране рова."

"Добро, рећи ћу им, сачекај још који минут, веро-ватно чисте ров, стрпи се, Младене."

"Добро, добро, извини мала, частим те колаче кад ме снесу доле."

"Ма само ти нама дођи, лако ћемо за колаче."

Сада је већ напољу била мања бука. Нисам чуо ни-какве гласове, само понеки пуцањ у даљини. Вероват-но су сада прегледали ров и тражили да неко од бали-ја није остао сакривен. Срце ми је добовало као лудо, ипак сам имао среће. Тек тада сам се сетио ноге, пул-сирала је као луда. Као да је и она осећала да је свему крај. Биће лечена или можда одсечена. Стресао сам се при тој помисли. Где је ту срећа ако ми буду одсекли ногу? У суштини, било ми је најважније да сам жив.

149

Да је жив Динарац, он би ми сигурно рекао: "Ма јебеш ногу, чувај главу." Сетио сам се свих тих момака који су се до краја борили као лавови. Чуо сам да ме неко зове.

"Ћоро, ма гдје је тај Ћора? Де, болан, зови Ивану доље нека види гдје је тај хајван, е што нас намучи чо-вјек."

"Еееј, ту сам у земуници, затрпан сам", чуо сам да прилазе и ходају по земуници.

"Добро, добро, чули смо те, не дери се као да те ко-љу."

Почео сам да плачем, чинило ми се да сва она теч-ност која је остала у мени истиче кроз сузе. Нису биле чак ни слане, само су цуриле као поток. Спасен сам!

* * *

Осетио сам да ме неко водом пљуска по лицу.

,Јеботе, немој сад да отегне папке."

"Ма неће, неће, то је од шока, онесвестио се, дехи-дрирао је, види му усне."

"А нога, оће л' је цвиковати? Црна је као гар."

"Не знам, видећемо доле у болници, он мора одма да се носи."

"Добро, ццје ћемо га, у Добој или Бањалуку?"

На помен ноге, освестио сам се одмах. Покушао сам да отворим очи. Чинило ми се као да ми је неко уперио рефлектор у лице. После неколико дана у та-ми, моје очи нису могле да поднесу сунчеву светлост. Одмах сам осетио јак бол у глави.

"Жмири, жмири, ослијепићеш", чуо сам како ми неко говори.

"Има ли ко очале за сунце?", поновио је исти глас.

Осетио сам да ми намештају наочаре. Рекли су ми да пробам сад полако и опрезно да отворим очи. Када

150

сам жмиркајући прогледао, схватио са да ми неко те-лом заклања сунце и да, захваљујући томе и наочари-ма, могу да видим око себе. Били смо у једном од по-моћних ровова, у проширењу, око мене је стајало не-колико бораца под пуном ратном опремом. Нисам их познавао. Када се једно лице наднело нада мном, пре-познао сам мајоров лик.

"Како си, јуначе? Боме си добро најебао, али немој ништа да бринеш, одмах те шаљемо у болницу."

"Је л' може мало воде?", једва сам изустио.

"Може, али само мало по уснама, сад си на инфузи-ји, тако да се пуниш течношћу, жеђ мораш још мало да истрпиш да ти не би позлило. Овај сан 757e42hh 080;тетлија ка-же да ћеш одмах на операцију, па вели да не ваља да пијеш ништа."

"Добро, само мало да ме мине жеља, један гутљај."

"Љубо, дај човеку гутљај воде, немој сад и ми да га мучимо, већ се напатио."

Одмах притрча борац коме је мајор рекао да ми да воде. Дигао сам главу и хтео халапљиво да украдем ви-ше од гутљаја, али ми борац измаче чутурицу.

"Полако, јаране, задушићеш се, није ти ово послед-ње пијење", чуо сам како су се остали насмејали. Хтео сам и сам да се смејем, али су ми усне биле толико ис-пуцале и натекле да једноставно нисам могао.

"Ајде, носите га и пажљиво доле низ шуму да нам који није утекао, будите опрезни", чуо сам мајора ка-ко им говори.

Осетио сам како ме подижу од земље, лежао сам на носилима. Чим су кренули кроз помоћни ров, бол у нози се појачао, па сам зајечао.

"Још мало издржи, добио си са инфузијом средство против болова, сад би требало да делује." Погледао сам преко главе у правцу одакле је допирао глас и ви-део да борац који је носио носила на своме прслуку

151

има закачену кесицу са инфузијом, чије сам црево пра-тио погледом до моје леве руке.

"Колико дана сам био у несвести и како сте ме из-вадили?", питао сам мог носача.

"Па, јаране, спавао си око четрдесет и пет минута. А како смо те извадили? Богами, једва. Морали смо да пробијемо рупу у бочном зиду из рова и некако смо те извукли, умало да се све није урушило каД је мајор ушао унутра, он те је извукао напоље кроз рупу. Боме се добро намучио. Имао си више среће него памети."

На његове речи о срећи опет сам покушао да се насмејем, питајући се шта је то срећа. Сетио сам се Андрићевих речи, који је написао да је чудно како је мало потребно да будемо срећни и да је још чудније како нам то мало често недостаје. То мало, још док сам био тамо полузатрпан, било је довољно да осетим сву ову срећу и радост коју сам сада осећао док су ме носили у слободу. Са сваким покретом носила чинило ми се као да ме љуљају морски таласи. Средство про-тив бола почело је да делује не само на бол у нози, већ ми је и главу мутило.

"Баш си срећан, Ћоро", рекао сам себи.

,Де л' си мени нешто рек'о?", чуо сам глас иза мене.

Само му одмахнух клатећи главом.

"Доцо, овај ти је наркоза, готов."

"Нека, нека, само ви пажљиво с њим, та нога мора ужасно да боли."

"Оће л' и он у ћопавце или ће му претећи?"

"Ајде, Гавране, не сери, него носи човека."

У гаави ми се мотала само једна реч - Срећа! Испа-ло је да је последња степеница зле среће у ствари прва за добру срећу. Схватио сам да је бити срећан исто што и бити слободан, али не од бола и страха, већ од бриге и тешкоће. Мада сам знао и то да је слобода незави-сност, а да срећа ипак зависи од хиљаду ситница, што

752

се, заправо, малопре и показало. Шта би било да се зе-муница урушила док су пробијали рупу? Шта да су ме чуле балије, шта да нисам нашао радио? То су све сит-нице које су ми опет, срећом, биле наклоњене. Само је-дан трен нас може учинити заувек несрећнима. Ми љу-ди смо такви да када нас несрећа прође, помислимо да никад није ни постојала. Док су ми мисли о срећи и не-срећи пролазиле кроз главу, у даљини су се чули гласо-ви и псовке. Отворио сам очи и видео да смо ушли у шу-му. Придигао сам се и покушао да уочим шта је узрок галаме. Са моје леве стране угледао сам неколико при-лика које као да су клечале, скинуо сам наочаре да бих боље видео и угледао седам балија који су били у клече-ћем положају, са рукама иза главе. Кад смо им се при-ближили на неколико метара, питао сам да ли можемо да станемо, хтео сам да их боље видим. Хтео сам да по-гледам у очи тим крвницима који су одсецали главе мо-јим друговима и који су Руса живога набили на колац и још коментарисали како им је криво што то боље нису урадили не би ли се дуже мучио. Хтео сам да их видим сада када се коло среће окренуло. Тражио сам им страх у очима. Спустили су ме на земљу и борац што је био иза мене морао је да чучне да ми не би истргао инфузи-ју из руке. Позвао сам једнога од њих, међутим, сви су наставили да зуре у земљу. Један од бораца им је при-шао, ухватио двојицу за косу, дижући им главе и рекао:

"Гледајте, свиње, он је преживео ваш пир. Оћеш заклат ову двојцу да ти се душа смири?", питао ме је.

Ћутао сам и гледао их.

"Да их примакнем, па можеш тако и лежећи као бег, лежиш и кољеш ова говна, заслужили су. Ниси ни видео шта смо горе нашли, све наше су раскомадали секирама, очи су им вадили, а носеве и уши секли, ве-роватно да их покажу као трофеје кад се врате своји-ма, матер им балијску јебем."

153

Махнуо сам му руком да их приближе. Када је по-чео да их вуче према мени, отимали су се и цичали, ку-кали како имају децу и како се нису они иживљавали већ муџахедини. Они су били само подршка у нападу.

"Куш тамо, стоко, сад ћете да осетите шта је срп-ска кама!"

Борац што је чучнуо иза мене додаде ми свој нож. Била је то имитација танто ножа, челик је био веома оштар и пресијавао се под ретким зрацима сунца који су успели да се пробију кроз густе крошње босан 757e42hh 089;ке букве. Када их је довукао до носила, обојицу је гурнуо на земљу и стао им ногама на леђа.

"Ево ти, Ћоро, кољи, нека се помоле да имаш ла-ку руку као Мисирац. А, стоко, је л' знате ко је Миси-рац? Не знате, штета, нећете ни сазнати."

Придигао сам се на леви лакат и осетио како ми је игла од инфузије ушла дубље у руку, узео сам нож, а ова двојца су кукала и молила.

"Прво овог левог, па онда онога другога", говорио ми је борац који им је стајао на леђима.

Кад је то изговорио, онај леви је почео још јаче да скичи и запомаже. Замахнуо сам десном руком и задр-жао мало руку изнад главе, а онда сам је спустио и за-бо нож у земљу испред његових очију. Чуо се само врисак и једнога и другога у исти мах, као да су очеки-вали како ћу их заклати једним ударцем. Ухватио сам левога за косу и прошапутао:

"Нећу те клати, пичко балијска, само сам хтео да видиш какав је то осећај, да видиш да дође час када те ни твој Алах не може спасти, јер ни он не одобрава оно што сте горе радили."

"Нисам, ништа..."

"Ћути, не лажи, да те стварно не прекољем, живо-тињо смрдљива!"

154

"Ха, ха, ха, ево, болан, овај се упишао, је ли, Тузе, да се није и усрао?", чуо се смех.

Као да је свима лакнуло што нисам урадио то што су готово били уверени да ћу да урадим.

"Ајмо, болан, повратићу колико смрде!"

"Је ли, балија, је л' има у том вашем Курану рије-чи вода, сапун, када? Могли бисте да се зајебете и да се окупате неки пут."

"Шта је то овде, што он није већ у сан 757e42hh 080;тетском во-зилу?", мајор се пролазећи поред нас обраћао сан 757e42hh 080;те-тлији који је био задужен за транспорт.

"Ништа, господине мајоре, хтио Ћора да види ове и да наплати дуг, али им опростио."

"Иако је Бог све гледао, иако у Библији стоји око за око, зуб за зуб, Бог више цијени оне који знају да праштају", рече мајор и нареди да се сви заробљени воде у команду на испитивање.

Поново ме подигоше и кренусмо даље. Таман сам хтео да вратим наочаре за сунце на очи, када на једном дрвету угледах везаног балију. Овај је некако био дру-гачији од осталих. Био је некако горд, приметио сам да ме дрско гледа у очи. Поглед му је био без страха, пун мржње.

"Шта ме гледаш?", продро сам се покушавајући да се придигнем на носилима.

"Тај те ништа не разуме, то ти је прави муџа, џаба га псујеш, њега ћемо на телевизију да види народ кога је Алија довео да одсеца српске главе", рече ми борац који је стајао поред њега.

Док су ме носили низ путељак који је вијугао изме-ђу букава, пред очима ми је био онај муџахедин са по-гледом пуним гордости. Имао је муда, нема шта, ње-гов лик и његове очи ми нису избијали из главе док смо силазили ка путу. Питао сам се да ли је он стајао изнад мене на земуници и расправљао о томе како је

155

Сергеј умро превише брзо. Напокон смо изашли из шуме на макадамски пут, престало је труцкање које је у мени изазивало експлозију бола. Средство за умире-ње је попуштало, нога ме поново болела. Када смо си-шли, спустили су ме, а сан 757e42hh 080;тетлија је почео да дозива кола хитне помоћи. Мајор је био у дилеми да ли да ме возе за Бањалуку.

"Боље је у Добој, не знамо да ли су путеви закрче-ни. Сада је вероватно у Бањалуци лудница, јер се још воде борбе око Чађавице и Санског Моста. Боље у Добој, па ћемо тамо да видимо." На путу испод шуме сунце је већ зашло. Скинуо сам наочаре за сунце и низ друм видео много војних возила и људи. Хтео сам да им свима захвалим због тога што су учествовали у мом избављењу из оне гробнице, али нисам имао до-вољно снаге. Тек сада, док сам гледајући низ пут поку-шавасхда разазнам, схватио сам да у даљини видим све мутно и да, заправо, немам своје наочаре. "Ма није ни важно", помислио сам, "набавићу друге." Санитетски "пинц" се зауставио поред нас, утоварили су ме зајед-но с носилима. Са мном је ушао борац коме је инфузи-ја и даље била прикачена за борбени прслук. Приме-тио сам да ју је закачио на бомбу која му је висила код левог рамена. Бомба је била зелена. Насмејао сам се сетивши се како сам после сусрета са балијама горе у рову, закључио да ћу увек носити зелене бомбе. За-творили су врата "пинца". Док је кретао, чуо сам мајо-ра како виче да прођемо поред команде батаљона, јер је Ивана хтела да ме види, а, како је јављено, стигла ми је и мајка са неким људима. Кад сам чуо да ми је мајка у команди, неки грч ми је стегао стомак. Пита-ња су почела да ми се множе. Закључио сам да је моја Боса вероватно звала, јер јој се нисам јавио да сам до-био пакет. Кева је обично, чим пошаље пакет, очеки-вала повратну информацију о томе да ли је све посла-

156

ла, да није нешто заборавила, да ли има довољно... У ствари, уживала је када бих јој јавио како су ми пакет разграбили, како су хвалили њену гибаницу, и колаче, питу с вишњама, штрудле и остале ђаконије које је обично слала у невероватним количинама. Највише је волела онај део када ме, чим све поједу, јарани нагова-рају да измислим неки разлог да поново идем у Бео-град. Увек би питала: "А да ја почнем да спремам?" На то бисмо се обоје слатко насмејали. Вероватно је, ка-да се нисам јавио, позвала, па су јој рекли шта се деси-ло. Каква је паничарка, мора да је одмах долетела да све сама види и испита. Из мисли ме прену труцкање "пинца" који је мајстор возио као да му је било плаће-но да случајно не промаши ниједну рупу која нам се нађе на путу.

"Ало, мајсторе, лакше мало, преживео сам ове го-ре, али ћеш ме ти дотући!"

Није ме чуо од буке мотора.

"Ало, Гари Куперу!", повика борац и удари га по рамену, "смањи, болан, доживљај, ниси Фанђо, имамо овде и повређеног!"

Вожња се мало успорила, али труцкање и даље ни-је престајало, сада ми се чинило да је када вози спори-је, још горе. Замолио сам борца поред мене да пита сан 757e42hh 080;тетлију има ли још нешто против болова.

"Ало, месар, касапин, де ушприцај га још мало. Боли га нога. Каже да не смије нимало, прије ти је дао."

Преврнуо сам очима и још јаче стиснуо зубе.

"Де, болан, дај му мало, од тога нико није умро, фантазија, болан, фантазија, матере ми. Дође, Ћоро, и мени да се ушприцам после ова два дана. Јутрос, кад смо ову чуку напали, па испушили, мислили смо - то је то, сад ћемо до сутра да одморимо, кад оно рекоше опет цурик, мислио сам да ће ми душа испасти. Рекли

157

нам, има један наш горе са радијом, па јавља да бали-је не могу више да издрже. А што ниси јавио први пут кад смо се пењали, па да се не пењемо двапут."

Хтедох да му одговорим, али од бола нисам смео да попустим зубе које сам толико стиснуо да сам мислио да ће ми пући.

"Ало, хашишар, дај му још мало. Еве умре ми ов-дје, ма шта не смијеш, дај му, шта си стисо ко да ти је дједовина... О'ш да му ја дам ону једну босан 757e42hh 089;ку ане-стезију у главу?", наставио је да се препире са сан 757e42hh 080;те-тлијом борац с којим сам на неки начин био везан и на-мигнуо ми.

"Ево, спрема ти коктел. Сад ћеш ти мало на небо. Ма даш му директ у руку, шта разблажујеш, мора да за себе одвајаш, хашишару стари." Санитетлија је пре-шао у задњи део "пинца", скинуо црево од инфузије и директно ми преко игле која је служила за доток ин-фузије ушприцао благословену течност у вену.

"Па, па", рекао ми је уз широк кез.

Топлина је почела да ми осваја тело. Бол је преста-јао, чинило ми се да лебдим. Сећам се још да смо са макадамског пута изашли на асфалт. "Пинц" је кли-зио, а ја сам тонуо у неки чудан трип.

Неко ме је лупкао по образима. Покушао сам да отворим очи, није ишло. Савладао ме је неки чудан мамурлук. Кроз полуотворене капке сам као кроз ма-глу видео неколико замагљених сенки које су се надви-ле нада мном и неку светлост која је са плафона била уперена директно у моје очи. Склопио сам капке и лупкање по образима је престало, мљацкао сам усти-ма, покушавајући да се сетим шта ми се догодило и где се налазим. Чуо сам као издалека како ме неко дозива

158

и препознао мајчин глас. Полако сам поново напола отворио очи и видео моју Босу која је била и насмеја-на и уплакана. Разазнао сам потом стрица, а преко ње-говог рамена вирио је забрађени Часлав.

"Ајде, не фолирај се, него отварај очи", чуо сам Иванин глас и погледао преко главе уназад. Видео сам је некако наопачке. Осетио сам њене дланове на обра-зима, руке су јој биле топле и меке, од њенога додира сам уздрхтао.

"Дај ћебе да га покријемо, хладно му је", мајка се обраћала стрицу.

Речи нису хтеле напоље.

"Шшшш", чуо сам Ивану како ме умирује. "Ништа не говори, сад је све у реду, доктори су рекли да треба да се одмориш, па ћеш сутра за Београд, на ВМА. Но-гу су ти отворили и извадили ти буре гноја. Боје се ин-фекције, па те шаљу у Србију, тамо су бољи услови."

"Оће да је секу", једва сам проговорио.

"Урадили су овде све што су могли, зато те и шаљу на ВМА, тамо ће да процене."

"Жедан сам и гладан."

"Мораш да издржиш још сат времена, због опера-ције, тек су те изнели из сале", забрундао је Часлав.

Његов дубоки глас као да ме је разбудио, погледом сам потражио око себе не бих ли угледао маторог. Ви-део сам да сам на колицима у ходнику болнице, мато-рог није било. Вероватно није хтео да дође, могао сам да га чујем како говори кеви: "Мало се запуцало, а ти већ идеш да га тражиш, љуби га мајка." Можда је бо-ље што није ту, помислио сам. Вероватно би кренуо: "Па и није ти нека рана. У моје време кад смо ратова-ли то је било..." Пришле су две сестре и замолиле мо-је да ме оставе. Требало је да ме врате у шок собу да се одмарам, доктор је рекао да треба максимално да мирујем, јер ми је нога у тешком стању и да постоји

159

могућност инфекције. Чуо сам Ивану како покушава да протестује у свом маниру, али сестре су биле неу-мољиве и доследне да испуне налог доктора који ме је оперисао. Док су ме гурали ка соби, махнуо сам им. Стриц је довикнуо да ћемо се видети сутра, а Боса је плакала и марамицом брисала нос, гледајући у под.

Прошли смо неколико ходника, па су ме увели у јед-ну собу пуну апарата, која је осветљена неком чудном зеленкастом светлошћу. Угурали су ме у један бокс, а сестра ми је рекла да у току ноћи само позвоним ако ми нешто затреба, спустила ми је неки гајтан у руке, пока-завши које дугме да притиснем. Поново сам остао сам. У глави сам још осећао мамурлук од анестезије. Поку-шао сам да се придигнем на лактове, али нисам имао снаге. Осећао сам како ми мозак пулсира, у истом рит-му ми је пулсирала и нога, тонуо сам у сан. ,Добро је, извукао сам се" помислио сам и потонуо.

Не знам колико је времена прошло када сам осе-тио да ме неко штипка за нос и дува ми у уво. Тргнуо сам се и угледао прилику која је била сва у зеленом, са капом и маском преко лица. Још под дејством анесте-зије, нисам знао да ли је она стварна или сањам.

"Шта је, прпа, прпа а?", чуо сам Иванин глас и ви-део је како повлачи маску са лица.

"Шта ћеш ти овде, колико је сати?", питао сам је још мамуран и лоше испаван.

"Пола један, исфолирала сам оне две коке, па су ме пустиле да уђем, али сам морала да навучем ове док-торске кецеље и шалваре. А, шта кажеш, могу да про-ђем?"

Осмехнуо сам се и питао за мајку.

"Ајде, пусти маму, спава жена. Два дана није изла-ила из центра везе, ни она, ни онај брадати. Ко ти је )Н, мајке ти, можемо да га пошаљемо на прву линију, амо када би га муџе виделе, сви би се подркали. >риц ти је тотална флегма, ма није се нимало узбу-;ио. Него, не знам како је она твоја цура могла да те )стави и отпичи за Аустралију кад си стварно фаца. "ад си познат, сви само о теби говоре, звао и Марић у ригаду да пита је л' истина да си наводио напад рањен [ да си био горе три дана. Знаш, мајор мало накитио, ако да сад сви мисле да си ти заслужан за освајање >ова. Па, уосталом, и јеси, додуше, да се ниси јавио, :репао би горе, али то више није важно, битно је то да и сада овде и да је све готово."

Причала је као навијена, додајући гестикулацију |укама и телом. Стварно је била зврк.

"Е, жедан сам као пас. Дај мало воде, иначе умрех."

"Чекај ту, немој нише да одеш, одох да нађем не-ито, овде у шоку ничег нема. Само да знаш да су ми естре рекле да ти не дајем ништа, јер све примаш фоз ове цевчице, али ко их јебе, шта оне знају."

Када је изашла, почео сам да размишљам како јој

\ вероватно Боса истртљала све о мени од када сам се

одио, уз обавезно показивање слика кад сам био ма-

. ш. Шта ли јој је значило оно да сам сада познат? Ма

гасам желео да будем познат, баш хоћу да будем непо-

нат и заборављен. И то са истим жаром и истом бол-

шм осетљивошћу с којима многи желе да буду позна-

и и славни. Само желим да се све ово што пре завр-

пи, хоћу да знам да ли ми секу ногу или не секу - на

^ему сам. Негде у ходнику чуо сам кораке, нисам мо-

ао да видим ништа од зелених болничких паноа који

у стајали као ограда са моје леве стране. Нека врата

у се отворила, Ивана се појавила носећи флашу воде

1 две лименке кока-коле.

161

"Одакле ти кола, мајке ти?"

"Ма ћути, горе на спрату лежи неки сав умотан од главе до пете. Ови из његове собе ми рекли да узмем слободно, јер он ионако не може да пије."

"Е, ако си ти нормална..!"

"Ма јеси рекао да си жедан, шта ме сад бре зајеба-ваш? Ћути и пиј ово што сам донела. Шта се смејеш?"

"Ма ништа, само ми је смешно што кажеш бре..."

"Па шта хоћеш, да ти кажем болан и ба, стварно сте ви Београђани чудна сорта."

"Ма немој да се љутиш, хоћу да кажем да ми је то симпатично."

"Добро се вадиш. 'Оћеш воду или колуТ

"Боље прво воду." Прислонила ми је флашу на усне и почео сам халапљиво да гутам. Вода је била хладна. Како је то било готивно. Док сам пио, поми-слио сам како је човеку потребно мало да буде задово-љан и срећан, али да и то мало увек поштује када је у некој невољи. Мала, уобичајена задовољства које нам живот нуди нажалост нам ништа не значе када смо њима окружени. Загрцнуо сам се од брзине којом са гутао воду.

"Полако, полако, делијо, има још. Ради чесма ције-лу ноћ, види сав си се полио, још назеб да ми ухватиш, па да ја будем крива", кроз смех ми рече Ивана и ста-де да ме брише чаршавом.

"Опа, па ти си го, немаш ништа испод овога, да ви-димо какво си месо..."

"Ма дај, бре, немој да ме зајебаваш, навуци тај чар-шав...

"Опа, виде руке као..."

"Ивана бре, покриј ме одмах или пали из собе."

"Да палим, па ја сам дошла јер сам напаљена, а ти тако - да палим, ево ти чаршав, носи га кући."

162

Било ми је непријатно, осећао сам се глупо у ова-квој ситуацији. Ивана је села на ивицу кревета и по-гледала ме испод ока.

"Извини", рекла ми је.

"Мау редује, само..."

"А, у реду је", рекла је, устала и поново ухватила крај чаршава.

"Е стварно си опаљена."

"Опаљена, па и нисам дуго..."

Зезање се скоро претворило у тучу, вукао сам је-дан крај чаршава, а она други.

"Јој, јој, јој, нога, нога, стани."

"Ето ти, таман почела романтика, а ти одмах нога. Добро, добро, оздравићеш ти, биће ти наплаћено с ка-матом."

Поново је села на ивицу кревета, ближе мојој гла-ви. Док сам покушао да наместим чаршав, она се из-ненада нагнула и пољубила ме у уста. Зајечао сам, усне су ми биле у очајном стању.

"Е баш си, бре, неки килав, овамо цијела бригада прича о теби, а ти ко нека сека Перса."

Тек сада сам се осећао тотално глупо, вероватно сам био црвен као булка. "Извини."

"Не, извини ти, мало сам претјерала", рече она не-жно ме гледајући и гладећи ми косу, у којој је још би-ло земље из оног рова. Ћутали смо, а ја сам негде ду-боко у себи чуо срце како неконтролисан 757e42hh 086; лупа. Ти-шина је баш била непријатна.

"И добро, шта се све то догодило, мислим како смо могли онако да најебемо кад су сви говорили да су ти ровови неосвојиви?", питао сам тек да прекинем нела-годну ситуацију, а и занимало ме после свега.

"Е, мој Младене, нисте само ви горе најебали. Нај-ебали смо сви, то је била организована офанзива на цијелу Републику Српску. Сјећаш се какво је стање

163

било када су они мученици из Крајине бјежали, е па ово ти је било скоро исто тако. Муџе су напале зајед-но са свих страна и вјероватно у договору са Хрвати-ма. То је био тотални хаос. Све оно доље: Дрвар, Гла-моч, па скоро до Приједора су заузели. Дошли ови Ар-канови одмах ту ноћ, па повратили Сански Мост, али, јебига, мало их је било. Кажу да их је доста изгинуло, али су код моста преко Сане разбили скоро цијелу бригаду балија која је кренула у помоћ овима што су хтјели на Приједор да иду. Послије се ови Арканови повукли на Чађавицу да би спријечили пад Бањалуке и ту су заједно с нашима и овим Сарићевима некако успјели. Такав хаос нисам видјела у животу. До нас су стално стизале неке контрадикторне информације: те пада Бањалука, те не пада, били смо излудјели. Ми смо још имали среће, јер ономад када сте нападнути, кренуло возило редовно ка вама као и сваког јутра. Није стигло ни два километра од мјеста шје се истова-ра доручак, знаш под оном шумом којом се иде до ро-вова, пукне кардан на "пинцу" и нису могли даље. С њима је био и Ћопа, враћао се са продуженог викенда горе на смјену. Пошто није било далеко, он крену пје-шке према рову макадамом, јер није хтио да чека не-колико сати док намјесте "пинц". Како нам је причао, негдје око петсто метара од оне шуме гдје "пинц" ста-де, не знам ако си примјетио на оној лакат-кривини, видио је њих десетак на путу. Он се сакрио и кад је бо-ље погледао, а они по путу растављају и укопавају ми-не. Сто посто су хтјели да поставе засједу за појачање које је кренуло чим су се чуле експлозије и пуцњава са нашег рова. Срећом, стигао је скоро до асфалтног пу-та када је екипа која је кренула у помоћ наишла на ње-га и ону двојицу који су оставили "пинц" и пошли да ја-ве за заседу. Ови наши су се послије пршпуњали и од-валили оне од живота. Возила су оставили код "пин-

164

ца", па пјешице пресјекли шуму, тако да их они нису чули када су им пришли са бока и с леђа. Очекивали су да ће у возилима ићи путем."

"Е сад ми је мало јасније, јер ја сам одмах чим је на-пад почео тог јутра покушао да зовем команду и ја-вљам, али су балије упале у везу..."

"Чекај, ови наши се пичили скоро цијело прије под-не са овима доље из засједе, сјебали их и четворо ухва-тили живих. Све су пјевали, све је ово било смишљено и планирано мјесецима уназад. Они су скоро мјесец да-на жулазили, слушали везе, снимали наше снабдијева-ње и смене. То је био дјелић цијеле офанзиве, само што су се овдје зајебали, нису постигли изненађење и нису могли даље да прођу. Наши нису знали да је постављен још један обруч у шуми која је испод рова, јер су се кур-ве притајиле и нису се мијешале у борбу која се водила на тој лакат-кривини. Ту се наши зајебу, када су разби-ли засједу, кренули су према шуми и хтјели да се попну до нас да нам помогну. У међувремену је Стари кренуо са возачем и пратиоцем на лице мјеста и стигао таман када су они почели да улазе у шуму. Ти знаш какав је он био, да није хтио никога да послуша, па кад иде на те-рен, скине оне своје чинове и обуче панцир. То га је и убило. Снајпер га је погодио чим је изашао из возила. Јебига, ови наши се ту изгубили, али шта да им кажеш, погинуо командант, балије то искористиле, па удариле из све снаге. Ту смо имали четири погинула и седамна-ест рањених, а видио си како је оно незгодно мјесто. Нису могли да се извуку до мрака, а тада је стигло још момака као појачање. Срећом, био овај одред специја-лаца из Добоја на одмору, па они прискочили у помоћ -једва се извукли. Већ тада смо знали и били увјерени да сте ви горе готови, јер се више није чула никаква пуц-њава. Послије су нам била потребна скоро два дана да се опасуљимо прије него што је мајор преузео команду

165

и кренуо у напад. Тада си се ти јавио и то му је био још већи подстрек. Знаш какав је он, ни мртве не оставља, а камоли рањене и живе. Јебига, то је то укратко, знаш када само помислим на то, мука ми је и плаче ми се. За два дана колико је то трајало изгубили смо око сто на-ших, што мртви што рањени... Толико људи нисмо из-губили у посљедње двије године. Горе смо прошли него кад су нас они говнари ономад бомбардовали. И што је најгоре, изгледа да још није готово. Хрвати су мало као стали, кажу да су ови извана интервенисали, али ове балије највјероватније хоће да зараде што више сад док могу, а како ми све изгледа - то им је и дозвољено. Та-ко да не знам шта да ти кажем, на крају ће испасти да ћемо изгубити и оно све што је вијековима било наше да би се направила нека нова џамахирија."

Док сам је слушао, помислио сам да је разговарала са Чаславом, јер ово је отприлике била његова анали-за. Сетио сам се када ми је причао о исламској мисији која треба да траје три хиљаде година, а чији је крајњи циљ било покоравање Европе.

"Чекај, бре, рекла си да су ови скоро месец дана улазили иза наших линија и посматрали шта радимо. Па, јеботе, куда су прошли, зар се нису сви курчили како је све минирано и да ни зец не може да прође а да не опрљи јаја? Сад стварно ништа не разумем."

"Е, видиш, ту је и био највећи наш зајеб, то што смо ми мислили да је све добро минирано и затворено. Она четворица што су ухваћена, одмах су све рекла. Шта ће, мученици, да су ћутали, ови би их сјекли на ко-маде. Мајор је толико био бесан и љут због погибије Старог да сам мислила како ће их окренути на ражњу. Они су, мој Младене, прошли тамо вдје се нико није надао и тамо гдје смо ми мислили да је немогуће про-ћи. Прошли су кроз поток са лијеве стране ровова, и то знаш како? Еее, никада не би погодио..."

766

"Шта, копали су тунел?"

"Не, мој Младене, прошли су преко дрвећа, видиш ови наши нису били паметни да минирају и дрвеће го-ре, него су закопали и поставили шлепере мина по шу-ми. Ја нисам никад била, али су ми рекли да је ту шу-ма толико густа да би Тарзан прошао без лијана са Чи-том и Џејн на леђима. Они су урадили слично. Она че-творица су рекла да је то три мјесеца прије почетка осмислио неки Иранац, који је дошао из Зенице са де-сет својих људи, каже да су мјесец дана обилазили и загледали линију. Он је на крају одабрао то мјесто. Сви су у почетку мислили да је тип луд и да није вре-дело што су покушали да му објасне како је тај дио највише миниран. Тек када су схватили шта му је на-мјера, подржали су његов план. Кажу да су више од мјесец дана правили прелаз преко дрвећа на три метра од земље, повезујући дрвеће некаквим висећим мосто-вима од канапа и сајли, а у исто то вријеме су у једној шуми код њих на територији направили сличну ствар, гдје је цијела чета увјежбавала како да пређе ноћу под пуном ратном опремом а да то не изазове буку и гала-му. Једна екипа је скоро мјесец дана улазила и борави-ла и по три-четири дана са наше стране и све снимала: смјене, положаје, како се крећемо. Кажу да су једном дошли и до команде батаљона и посматрали цио дан шта радимо и како функционишемо. Кад је све било спремно и кад је кренула офанзива, они су током ноћи убацили цијелу ову чету што је вјежбала, предводио их је онај Иранац са својима. Ено, сад у команди испи-тују оне што су их заробили код вас на рову. Онај му-џа што је ухваћен био је изгледа замјеник том Иранцу који се извукао. Не иде ми у главу да су прешли скоро триста метара преко тих мајмунских мостова, цијела чета и то ноћу и да их нико није провалио. Еј, није то пет-шест људи него сто и кусур. Па шта сте ви радили

767

горе, зар никада није била патрола са рова доље у по-току, стварно ми не иде у главу?"

Док је Ивана све ово причала и таксативно набра-јала догађаје, сав сам се најежио. Сетио сам се да сам другога дана мог боравка у рововима силазио до тог потока и прегледао линију која је била спуштена баш до те шуме и која је служила да би, када се ноћу у по-току постави заседа, имала директну везу с ровом. Ни-сам могао да се сетим да ли сам уопште гледао дрвеће. Ко би могао и да помисли да је неко дошао на идеју да минско поље пређе преко висећих мостова окачених по дрвећу. Могли су још да ме ухвате живог. Сигурно су ме однекуд сакривени посматрали док сам прчкао око телефонске жице.

"А, је л' ти сада јасно како су вас, у ствари, све нас - зајебали?"

"Добра фора, стварно су много намазани", рекао сам и сетио се прича из земунице како су балије мора-ле да се служе више лукавством и вештинама да би нас надмудрили и победили, јер нису имали ратну тех-нику као ми. Ово је стварно било лукаво. Тужни део те приче је био да је то њихово лукавство коштало живота више од четрдесет бораца, а замало је и мене коштало."

"Стани, па ти сав дрхтиш", Ивана ми опипа чело. "Гориш, човјече, идем да зовем сестру, не мрдај ода-тле", рече устајући са кревета и смејући се.

Стварно је била скроз луцкаста, ше сам могао да одем у оваквом стању, али то је било типично за њу, да се стално зеза, чак и у немогућим ситуацијама. У том зезању је био сав њен шарм, и сексепил. Сестра је до-шла полууспавана, пришла је мом кревету и кад ми је пипнула чело, као да се одмах разбудила. Извадила је топломер из џепа своје беле блузе и рекла ми да га ставим испод леве мишке.

168

"Није требало да вас пустим, он треба да одмара, а не да га ви замарате, имао је тешку операцију."

"Сестро, није ми ни дао да га заморим, а и боље је да му неко прави друштво", обрецнула се Ивана на њу.

Погледао сам је и дао јој знак очима да ћути и не улази у расправу. После неког времена сестра ми је из-вадила топломер. Када је прочитала температуру, отишла је по доктора. Ивана је хтела да пита колика је температура, али сестра јој је само рекла да мора одмах да напусти шок-собу да је дежурни лекар не за-текне ту. Ивана је само фрктала и брзо ми пришла, пољубила ме у чело и рекла да ће доћи ујутро. Када је изашла из собе и када сам остао сам, схватио сам да, заправо, горим и да су ми усне и грло ужарени и толи-ко суви да сам имао утисак како сам прогутао чист ал-кохол. Доктор је стигао у пратњи обе сестре и када ми је пришао, одмах је почео да виче на сестру, јер је на столици поред кревета спазио празне лименке кока-коле. Сестра је само гледајући у земљу климала гла-вом и у једном трену ме погледала очима пуним беса.

"Слушај ти, борац, ти се налазиш у веома тешком стању и мораш строго да се придржаваш правила која су ти одређена, јер ако ти н^а није одсечена, то не значи да ће тако и остати. Нога ти је у прилично ло-шем стању и чекамо анализе крви које смо послали у Бањалуку да утврдимо да ли има знакова тровања. За-то немој још и ти да нам отежаваш ситуацију. Сутра је планирано да будеш пребачен у Београд, на ВМА. Та-мо имају боље услове за третирање оваквих повреда. Знаш, нама је најлакше било да кажемо - сијеци - и тако будемо делимично сигурни да ћеш преживјети. Нисмо је одсјекли само зато што постоји трачак наде да сачуваш ногу, а ти правиш глупости и пијеш кока-колу, која је пуна шећера који шири вене и убрзава циркулацију, што је погубно за твоју ногу. Ако имаш

169

инфекцију, само ћеш убрзати њено ширење. Зато се, молим те, стрпи још мало. Кока-колу можеш увијек да пијеш, а нова нога не може да ти израсте", сипао је доктор сад по мени и дрвље и камење. "Јесмо ли се до-говорили како ћемо са овом температуром да те по-шаљемо на тако далек пут? Да знаш, имаш темпера-туру четрдесет са седам, а то ми се нимало не свиђа." Имао сам осећај да сам се, док ми је све ово причао, завукао под чаршав и као уплашено дете гледао у ње-га и само климао главом. Када је завршио са мном, окренуо се према сестрама и дао им упутства да ми од-мах дају нешто што нисам разумео шта је, али сам схватио да је за скидање температуре. Кренуо је ка вратима и намигнуо ми онако мангупски. Код врата сам чуо како говори једној од сестара да једна остане овде са мном да дежура и да ми мери температуру сва-ких пола сата и да га, ако пређе четрдесет и један сте-пен, одмах позову. Сад ме већ ухватио зент, ситуација није била нимало наивна. Толико сам био понет Ива-ниним препричавањем протеклих догађаја да сам се, заправо, тек сада уплашио, после ових докторових упозорења и излагања о стварној ситуацији у којој се налазим. Ако ми одсеку ногу, поред Ћора, зваће ме и Ћопа. Јебига, шта је ту је. Рат је за мене био готов, за-вршен, енде. Нисам се надао да ћу овако завршити сво-ју каријеру. Био сам заправо убеђен да ћу или да поги-нем скроз-наскроз или ћу да се извучем читав. Знао сам и да ће да ми одсеку ногу и да је сва ова фама о ВМА и покушајима да се нешто уради само празна прича и скидање одговорности по принципу: пошто си из Србије, нека ти они тамо секу да после целог живо-та на би кудио нас овде како нисмо ништа покушали него смо само одсекли. Покушао сам да прекинем са размишљањем у том правцу. Када се сестра појавила, већ сам био у неком полусну и нисам се чак ни потру-

170

дио да отворим очи. Осетио сам како чачка нешто око моје инфузије и како ми гура топломер под мишку. Не сећам се када га је извадила, био сам у царству снова.

* * *

Поново сам сањао. Видео сам себе како у дугачком маслинастозсленом шињелу, са штакама под мишком и по некој киши стојим на железничкој станици и про-сим. Људи су пролазили поред мене и нису обраћали пажњу, било ме је срамота, спустио сам главу и гледао у земљу. Нисам имао снаге да било кога погледам у очи. Чинило ми се да би ми рекли: "Шта је, шта гле-даш? Тако ти и треба. Је л' те терао неко да идеш?" Гледајући тако у земљу, спазио сам пар лакованих ци-пела, биле су изглачане до савршенства. Полако сам дизао поглед, желећи да видим власника тих сјајних ципела. Преда мном су се указале беспрекорно испе-глане панталоне, које је држао каиш са још сјајнијом копчом него што су биле ципеле. На тој копчи био је угравиран троугао, а у њему трозубац. Изнад сваког врха трозупца зацртан је и број шест. Језа и дрхтај су прошли целим мојим телом, поглед ми је застао при-кован на тој копчи која је сијала чудним сјајем. Разми-шљао сам да ли да се окренем и одем, или да погледам власника тих сјајних ципела и копче у лице. Шта ли ћу видети - зашто је неко ко има такве ципеле стао ис-пред мене, обичног просјака, од кога су сви бежали и окретали главу? Одвојио сам поглед од копче на каи-шу и полако га подизао, питајући се с ким ће се сусре-сти моје очи. Потом сам угледао велики сребрни ла-нац, који је био закачен за један крај прслука од одела и који је завршавао у џепићу на другом крају. Приме-тио сам да прслук има велику сјајну дугмад, још сјајни-ју од копче и ципела. Она су зрачила неку чудну све-

171

тлост, наочаре су ми се замаглиле и све сам видео мут-но и нејасно. Нагло сам подигао главу и кроз замагље-не наочаре угледао контуре нечијег лица. Хтео сам да скинем наочаре и обришем их, а то лице је дунуло у мом правцу. Осетио сам мирис сумпора, у истом тре-нутку су ми се наочаре одмаглиле. Преда мном је ста-јао мушкарац чије године нисам могао да одредим. Био је невероватно леп. Имао је танке усне, а нос му је био чудан, онакав какав су имали Римљани у доба Цезара, кукаст. Најупечатљивије на том лицу биле су очи. Невероватно плаве, дубоке, а ипак хладне и пра-зне. Изнад њих танке обрве су подсећале на женске. Коса му је била црна као угаљ и таласаста, зачешља-на уназад и намазана сјајем. Када су нам се погледи срели, на његовом лицу се појавио широк и топао осмех. Имао је најбеље зубе које сам икада видео.

"Јеси ли гладан?", упитао ме гласом који је пуцао као бич.

Одмахнуо сам главом и поново спустио поглед.

"Погледај ме, не бој се."

"Не бојим се. Ко сте ви и шта хоћете од мене?", од-говорио сам му питањем, све замуцкујући.

"Хоћу да ти помогнем, хајде са мном. Извини, да се представим - ја сам Ђаво."

У том тренутку су му очи постале црвене, а ја за-мало нисам изгубио равнотежу и пао. Обузела ме је језа, покушао сам да дозовем некога, улице су биле пу-сте, нигде није било живе душе, чинило ми се да је вре-ме стало.

"Где ти је нога?", упитао ме је измењеним гласом, који је сада био топао и мек.

"Изгубио сам је на ратишту."

"Ах ви Срби, ратници, небески народ... Никада ни-шта нећете схватити. Ваше време је прошло, нестаће-те са светске сцене, а за то сте сами криви. Увек сте

772

више слушали друге и веровали другима него себи са-мима. Најгори сте од све деце", почео је да се смеје, најпре тихо, па све гласније. Мислио сам да ће да ми пукну бубне опне, његов смех је звучао као салва то-пова највећег калибра.

"За кога си ти, ратниче, ратовао?"

"За Српство", одговорио сам.

На мој одговор је почео да се смеје још гласније.

"За Српство, па зашто онда просиш и стојиш ов-Де?"

Сагнуо сам главу, јер нисам умео да му одговорим.

"Одговори, шта је, маца ти је појела језик. Стварно сте ви Срби курчевити. Вековима се просеравате и пропагирате неку своју величину, а, у ствари, ви сте са-ми себи највећи непријатељи. Ваша парола је некада била Само слога Србина сиасава, а никада се нисте то-га придржавали. Стално се позивате на неку историју, али само у причама и кафанама - ту сте најјачи, нема вам премца. У пракси вам је ипак драже да продате ближњега свога него леба да једете. И зато ћете неста-ти као народ. Нестаћете као што је до сада у историји човечанства нестало на хиљаде народа. Него, ратниче, хајде са мном, ја могу да ти помогнем. Могу да ти вра-тим ногу, могу да урадим да будеш као пре."

"Не, не желим ништа од тебе, иди, одлази, остави ме на миру." Иако сам се још тресао уплашен сусре-том са нечастивим, имао сам осећај да сам се повратио од првобитног шока. Скупио сам снаге да га погледам у очи, које су опет попримиле леденоплаву боју. Сти-снуо сам шаке испод мишица и направио знак крста прстима испред његовога лица. Он се само осмехнуо.

"Ратниче, мене крст не плаши, ја сам му некада служио и крстио се као и ви, како себе називате, бож-јим следбеницима, па сам се одметнуо. Разлоге због којих сам се одметнуо нећу ти рећи, јер би та прича по-

Гвоздениров 173

трајала. Могу да ти кажем само да си ми веома симпа-тичан. Знаш, пре много година испред исте ове стани-це која, додуше, није изгледала овако, срео сам неког чини ми се војводу или великана команданта који је баш овде негде где ми сада стојимо продавао свој ши-њел и своја одликовања да би имао да једе и плати стан. И он је као и ти ратовао и предводио силну срп-ску војску. Кад су ратови били завршени, одбачен је и остављен. Покушао сам да му објасним исто што сада покушавам да објасним и теби. Да сте ви Срби про-клет народ од памтивека, да сте увек сами себи били и остали непријатељи. Још од Растка, кога ви зовете свети Сава, још тада сте почели да убијате једни дру-ге, још тада сте ви Срби почели да ударате једни на друге. Додуше, било је тога и раније, али је то било из-разитије од онога тренутка када је тај Растко успео да се избори да ви Срби добијете своју цркву, коју су у то време признали највећи моћници и владари тадашњег човечанства и, ево, то сте наставили и дан-данас. Ни тај војсковођа није хтео да ме слуша, после све те ње-гове беде су га, додуше, поново звали да опет буде ве-лики командант, дали су му нова одликовања и нове шињеле и поново су му се клањали - док им је био по-требан. И опет се он одазвао на позив отаџбине и Срп-ства, и опет је на крају био заборављен и остављен да умре у сиромаштву и беди. Ето ратниче, такви сте ви Срби. Ни дан-данас нисте научили ништа из историје која вам је вековима давала пример за примером како не треба радити, која вас је упозоравала. Али не, сви ваши владари и каснији председници мислили су да историја почиње од њих. Мислили су да се историја може прекројити, да се за њихове владавине може пи-сати на неки другачији начин. На начин како то њима одговара. Нису схватили да је историја та која живи вечно, да је она бесмртна, а да су они пролазни. Зарад

174

таквих поступака историја се понавља и понављаће се безброј пута, али ви то никада нећете схватити.

Осврни се на ове ратове које сада водите и које сте изгубили, а кажем ти да ће их бити још и да ћете и те изгубити. Ви сте као народ подељени у земљи која је расцепкана и осиромашена свим овим грађанским ра-товима. У тим ратовима су вам командовали стари и немоћни генерали, адмирали који су били сувише нео-длучни, јер нису знали коме припадају. Изгубили су веру. Веровали су у комунизам који је био моја најбри-љантнија творевина у последњих десет векова. Да, да, мој ратниче, успео сам да убедим милионе комуниста широм света да Бог не постоји, а они су сами поверо-вали да су неприкосновени. И они су мислили да исто-рија почиње од њих, те су и сувише издигли себе изнад народа којима су владали. Та замисао ми је пропала, нема везе, јер сам бесмртан, а ви наивни људи сте са-мо потрошна роба. Рећи ћу ти још нешто, ваша најве-ћа мана је та што имате мозак."

На те речи о мозгу почео је да се смеје још гласни-је него први пут и стварно сам мислио да ћу се онесве-стити од бола у глави и ушима, јер је његов смех пре-растао у неподношљиву буку.

"Хајде, само пођи са мном и бићеш као пре. Треба само да ми даш ситницу, своју душу, а све остало пре-пусти мени."

"Никада", одговорио сам и покушао да се удаљим од њега.

"Зар се бојиш свога Бога? Ах какви сте ви Срби, ви сте народ који сам до сада најтеже разумео. Ви увек пркосите, и увек то радите на своју штету. Добро, по-што нећеш да издаш тог вашег Бога, реци ми да ли си се питао где је Бог био када си изгубио ногу? Где је био када су ти сви они другови погинули, где је сада када си ратовао, а просиш овде остављен од свих оних

175

за које си ратовао и за чији си се мир и благостање бо-

рио?Гдеје?"

"Он је ту, свуда око нас. Он је у моме срцу!"

На те речи почео је опет да се смеје. "Ах, ви пра-

вославци, најгори сте од свих хришћана, зато ћете и

бити први истребљени са лица земље" изговори и на-

стави да се смеје.

Као ехо сам чуо како ме неко дозива. Још под ути-ском овога страшнога сна, нисам могао да разазнам лица која су се надвила над мојим креветом.

"Полако, смирите се, полако", трже ме глас сестре која је остала да дежура поред мене те ноћи. Када сам се сасвим расан 757e42hh 080;о, схватио сам да сам још у истој шок-соби и да сам задихан као да сам трчао.

,Јесте ли добро? Бунцали сте и вриштали, са та-квом температуром то није ни чудо, читаво јутро го-рите."

Дошао је лекар који ме је оперисао и саопштио ми да је управо разговарао с мојом мајком и стрицем и да су они потписали да ме на своју одговорност пребаце до Раче, а одатле, колико сам схватио, требало је да бу-дем пребачен хеликоптером до ВМА.

Док ми је доктор све то објашњавао, у собу су ушли мајка, стриц и Часлав.

"Докторе, кола су обезбеђена, само нам реците ка-да можемо да кренемо", обратио се мој стриц доктору, коме није било драго што ме пребацују у таквом стању.

"Што пре кренете, то ће бити боље, сада је буквал-но сваки сат важан. Да ли сте сигурни да можете да обезбедите хеликоптер?"

"Да, да, то је већ завршено, хеликоптер ће нас че-кати у десет сати са српске стране код прелаза Рача.

776

Ако одмах кренемо, три сата ће бити довољно да стиг-немо", рече Часлав и намигну ми.

Тачно сам знао чим је био поменут хеликоптер да је Часлав умешао своје прсте и имао сам осећај да је тај човек свемогућ. Доктор је замолио моју мајку да пође с њим како би средили формалности око папира, а сестрама је издао налог да ме припреме за покрет. Док су се сестре растрчале да би испуниле докторов налог, Часлав је пришао и сео поред мене.

"Ништа не брини, сутра у ово време ћеш бити пот-пуно безбрижан, оперисаће те најбољи стручњаци у земљи, цела екипа већ чека на ВМА. Све резултате сам већ послао факсом, за то ми је била потребна чи-тава ноћ, јер су везе очајне, али кад хеликоптер слети, они ће те одмах преузети."

"Чаславе, сањао сам ужасан сан и имам неки лош предосећај."

Када сам му испричао делове сна којих сам могао да се сетим, Часлав ме само упита да ли ме је тај кога сам сањао звао да идем с њим. Рекавши "тај", схватио сам да он не жели чак ни име да му изговори. Када сам му рекао да ме је звао, Часлав се само намрштио и ре-као ми да ћемо о томе разговарати касније. Видео сам по њему да је забринут. Када је све било спремно, из-гурали су ме из собе, а доктор је рекао да ће ми дати нешто за смирење болова да бих лакше поднео пут. Од толиких аналгетика и средстава за смирење поново сам заспао. Осетио сам да се труцкам као у луна-пар-ку, неко ми је брисао влажном марамицом чело и ли-це. Отворио сам очи и видео мајку како седи поред ме-не у болничком комбију који је јурио по ужасно лошем путу, уз сирену која ми је парала мозак. Питао сам да ли морамо да возимо под сиреном, на шта ми је мајка одговорила да морамо, јер су путеви према Србији го-тово закрчени, а нама је сваки минут важан због моје

177

ноге. Рано јутрос јавили су из Бањалуке резултате кр-ви и ти резултати нису били баш најсјајнији. Тровање је узело маха и сада смо се борили с временом. Више није било у питању да ли ћу сачувати ногу, него да ли ћу уопште преживети. Ту вест сам, зачудо, примио мирно. Не знам да ли је то било због силних лекова за смирење који су колали мојим венама, или због тога што сам због свих ових дешавања последњих дана јед-ноставно посустао у борби за преживљавање.

"Како си знала, када си дошла и зашто је матори послао тебе, зашто он није дошао?"

Када сам поменуо оца, мајка је спустила главу и почела да плаче. Све ми је било јасно. Тек сада сам приметио да она носи црнину.

"Шта се десило?", питао сам сасвим тихо.

Погледала ме је очима пуним суза и једва процеди-ла кроз усне да је доживео тежак инфаркт и да га је са-хранила дан пре него што је дошла овамо. Очи су ми се напуниле сузама, хтео сам још нешто да кажем, али ми је у грлу био неки грч, нисам могао ни реч да пре-валим преко усан 757e42hh 072;. Главу која је поскакивала од сил-ног труцкања окренуо сам на другу страну, сузе су ми се сливале низ лице. Сетио сам се колико је матори био поносан на мене и како је сваки пут када сам до-лазио кући звао комшије и пријатеље да се похвали како његов син стоји храбро на бранику отаџбине. Кад год је изговорио ту реченицу, ја сам га зезао да стојим на бранику "ладе ниве", на шта се он страшно љутио, говорећи: "Не скрнави отаџбину!" Осетио сам да ме је мајка ухватила за руку и помало постифено сам окренуо уплакано лице према њој.

"Када сам ти послала пакет, очекивала сам твој позив, да ми кажеш да је стигао, а онда смо на вести-ма чули да је био велики напад на Републику Српску. Предосетила сам да нешто није у реду, знаш, ми мајке

178

то можемо да осетимо. Знам да си ми рекао да те ни-када не зовем у твоју команду, али како се ниси ја-вљао, морала сам да позовем. У главној команди нису хтели ништа да ми кажу, али сам некако добила број места где си био последњи пут. Једва сам добила везу, вртела сам целу ноћ и пред јутро ми се јавила она де-војка Ивана. Чим сам јој чула глас, знала сам да нешто није у реду. Једва ми је, на моје кукање, испричала шта се десило. Када ми је рекла да са тобом немају везу скоро двадесет четири сата, и одмах ми је позлило. Твој отац је преузео везу, и знаш какав је он био. Мо-рао је да је испита о свему, као да је она девојка била командант, а не везиста. Веза је била прекинута, и он је био блед, није хтео ништа да ми каже, само је седео и ћутао. Око седам сати тога јутра ударило га је срце, није ни осетио. Била сам на мукама, јер сам хтела да дођем одмах овамо, али када се то десило, нисам зна-ла шта да радим. Стриц и Часлав су ми много помо-гли. Часлав је завршио да сахрана буде одмах то по-подне, јер нисмо знали шта се овде дешава и колико дуго ћемо се задржати. Било је много тужно, поред толико пријатеља које је имао, једва сам обавестила неколицину. Сви су били у шоку. На сахрану је дошло мало људи, јер скоро нико није знао шта се догодило. Све је више личило на годишњи помен него на сахра-ну. Али добро, то сада није важно, сада ми је само бит-но да тебе спасем. Доктор није ни хтео да ми каже ка-ко стоје ствари, све је испричао овом Чаславу. Заиста чудан неки тип, има везе свуда. Позвао је телефоном и завршио за хеликоптер и твој пријем на ВМА. Само да ми ти будеш добро." Рекавши тб, сагнула се и пољу-била ме у руку.

Стриц, који је седео напред поред возача, отворио је преграду од стакла која је раздвајала кабину од зад-њег дела и рекао да смо скоро стигли и да је Часлав,

779

који је отишао испред нас, вероватно већ на месту је дотворено слетање хеликоптера.

"Млађо, само се ти држи и ништа не брини. Све ће бити у реду, најгоре је прошло."

Покушао сам да се насмејем, али нисам могао. Још су ми у глави одзвањале мајчине речи о свему што је доживела и пропатила у последњих неколико дана. Био сам скрхан, испуњен празнином. Не знам колико смо се још дуго возили када је комби стао и када сам угледао Часлава како отвара задња врата.

"Жив си?", упита ме гласом који је звучао као да је допирао из бурета.

Нисам му ништа одговорио, већ сам га само гледао неким тупим погледом. Када су ме изнели, јако сунце ударало ми је у очи. Замолио сам мајку да ми, ако мо-же, набави наочаре за сунце. Када је отишла, неко ми је пришао са задње стране носила на којима сам лежао и поклопио ми рукама очи. Одмах сам знао да је то би-ла Ивана.

"Ш'а је, фрајеру, мислио си да си ме се ријешио, е па неће моћи ове ноћи", рекла је и даље ми држећи очи поклопљене.

"Зашто ми ниси рекла синоћ за оца, знала си, је л' тако?"

"Нисам хтјела да то чујеш од мене, а и не волим да преносим такве вијести, твоја мајка ми је рекла да ти ништа не говорим, хтјела је она то да уради. Не љу-тиш се ваљда због тога?"

"Ево га, иде", чуо сам глас свога стрица.

Придигао сам се на лактове и окренуо главу у правцу из кога је долазило бректање хеликоптера, по-кушавајући да га уочим. Међутим, без наочара за вид, изнад мене је било само плаво и мутно пространство. Како се хеликоптер приближавао, тако је бука посто-јала већа. Док је слетао на педесетак метара од нас,

180

подигао је вртлог прашине и папира. Ивана се некако надвила изнад мене да би ме заклонила од тог кови-тлаца који је дизао и вртео по ваздуху све и свашта. Када се звук мотора утишао, осетио сам како су ме по-дигли и понели према хеликоптеру. Сунце ми је ишло право у очи и рекао сам Ивани да им каже да окрену носила на другу страну. У том тренутку пришла ми је мајка и пружила наочаре за сунце на којима је још ви-сила етикета.

"Сад ми је јасно зашто ћемо да изгубимо све рато-ве", рече моја Боса сва избезумљена од љутње. "На овим тезгама поред моста наочаре пет марака и, зами-сли дрипца, иако сам покушала да му објасним за шта ми требају, није хтео да спусти цену."

"Е моја Босо, неком рат, а некоме брат", рекох, док ме је савладавао бес.

Кад год сам прелазио у Републику Српску, највише сам мрзео део преко Раче или Павловића ћуприје, ту је била мала Калифорнија. Могли смо да нађемо све, како народ воли да каже - од игле до локомотиве. Док се по брдима ратовало, овде се водио исто рат, али за плацеве, пумпе, за боље место за тезгу, а ратовало се у свим ратно-профитерско-герилским облицима. Иа-ко је оваквих "полигона" било свуда по ратиштима, ово ми је било најомраженије. Овде је Србин пљачкао Србина. Када смо стигли на неких десетак метара, угледао сам мали хеликоптер типа "газела". Стриц и Часлав су стајали и разговарали са пилотом који је гледао на сат и нешто објашњавао Чаславу који се смејао. Када је договор изгледао завршен, пришла су ми сва тројица.

"Ратниче, одавде идеш сам. Све је договорено, чим дођеш на ВМА, идеш право у салу за операције. Док се све то заврши, ето и нас, и таман када се будеш про-будио, стићи ћемо да те поздравимо."

181

Мада сам знао по габариту летилице да ћу једино ја моћи да будем укрцан, некако ми није било све ја-сно. Ово ми је било први пут да се возим хеликопте-ром. Док су ме уносили, поздравио сам се са свима и чак покушао да се нашалим, али ми то некако није по-лазило за руком. ЈСада су ме сместили, схватио сам да су ме кнап углавили. Предње седиште, које је служило за копилота или механичара, било је извађено, задње такође, тако да сам заузео леву страну летилице. По-ред моје главе седео је механичар, а пилот испред ње-га. Пре него што су затворили врата, рекао сам мајци да ми у болницу донесе наочаре, јер су ме после свих ових дана без њих болеле очи од силног напрезања. Пилот је почео да чачка неке ручке, потапшао ме по здравој нози, насмејао се и рекао:

"За пола сата смо у Београду, само се опусти и уживај." Механичар који је седео до мене ставио ми је слушалице на уши, јер је бука мотора који је почео да ради постајала несносна. Кроз слушалице сам чуо њи-хову уобичајену комуникацију везану за процедуру по-летања. Покушао сам да се опустим и махнем мојима које сам једва назирао на неких тридесетак метара. Хеликоптер се благо заљуљао, одвојили смо се од зе-мље. Сада ми је било баш криво што немам наочаре и што нећу моћи да уживам у панорами лета. Видео сам да се кљун летилице повија благо унапред и осетио ка-ко постепено добијамо убрзање. За време лета пилот би ми повремено рекао у слушалицу да погледам ово или оно и ја сам само климао главом, претварајући се да гледам у правцу у коме је он показивао руком. Ни-сам хтео да га разочарам објашњавајући му да ја без наочара за вид не видим даље од петнаест-двадесет метара. Лет заиста није трајао дуго и сада су почели и он и механичар да ми указују на неке зграде по Бео-граду. Само сам климао главом смешкајући се као да

182

све то видим јасно. Када је пилот зауставио елису, хе-ликоптеру су пришла два водника са тракама Црвеног крста око руке. Пилот је изашао и почео да им обја-шњава како најлакше да ме извуку из летилице. Док су ме преносили до војног сан 757e42hh 080;тета, који је стајао два-десетак метара од места слетања, махнуо сам пилоту и захвалио му за добар лет. Вожња до саме болнице била је кратка.

Чим смо ушли у одељење за пријем, око мене се створила екипа медицинског особља, која ми је саоп-штила да ћу одмах бити припремљен за операцију. Нисам ништа питао. Све ми је некако било потпуно свеједно. Препустио сам се потпуно и видео да су са мене буквално исекли пиџаму коју су ми навукли у болници у Добоју пред полазак. Опет су почели да ми каче разне инфузије и да ме прикључују на апарате. Када је то завршено, почела је вожња лавиринтом ходника ка операционој сали. Гледао сам у плафон и видео како неонске светиљке промичу изнад мене. Од-једном су колица на којима су ме гурали стала и над мене се надвио један старији лекар. Почео је да ми об-јашњава како ће он да ме оперише и како ће урадити све што је у његовој моћи да ми спасе ногу. Рекао сам му, већ омамљен анестетицима, да сам ја потпуно све-стан да ће ми нога бити одсечена и рекао му да ради свој посао. Само се насмејао и климнуо главом. Када је одлазио, чуо сам га да је рекао: "Е, ово се зове хра-брост и самоувереност, свака част, нема шта, уведите га, молим вас, у салу и нека сви буду спремни за десет минута." На то су ме преместили на друга колица и унели у операциону салу. Ту ми се већ опасно вртело у глави, што од треме што од сазнања да ће вероватно да одсеку комад мог тела. Када смо дошли до средине сале, поново су ме пребацили, овога пута на операци-они сто. Објаснили су ми да то тако мора. Пришао ми

183

је анестезиолог и рекао ми да полако бројим до десет. Стигао сам до шест и после тога се више ничега нисам сећао.

Буђење је било болније него прошли пут. Овога пута сам се осећао као да сам претходна три дана про-вео у бурету вина које сам искапио до дна. Морили су ме мамурлук и жеђ. Погледао сам око себе и схватио да се налазим у некаквој шок-соби. Био сам прикачен на силне апарате. Кроз главу ми је синуло питање: "Да ли су ми одсекли ногу или се хирург потрудио и одра-дио операцију своје каријере, дајући све од себе?" По-кушао сам да се придигнем и погледам у правцу ногу, али сам био сувише слаб за тако нешто. Онда сам по-кушао да померим леву ногу, осим ужасног бола имао сам утисак да је све на свом месту. "Да ли је могуће да сам опет имао среће?" Осмехнуо сам се, прекрстивши се на брзину левом руком, јер ми је десна била сва у некаквим цревима привезана за кревет. Сада ми је већ лакнуло, набацио сам осмех блаженства на лице. Ви-ше ме ни бол није толико узнемиравао, чак ми је било пријатно да осетим то пулсирање у повређеној нози. Не знам колико је времена прошло док сам се креве-љио сам са собом, када је ушла сестра.

"Будни сте, а видим и да сте расположени, што је права реткост код људи који имају овако тешке опера-ције." У први мах нисам ништа одговорио, већ сам са-мо навукао кез на лице у фазону: "Сестро, па ја сам ко Рамбо!" Док је контролисала апарате на које сам био прикључен, питао сам је за мало воде. Жеђ је поново била неподношљива.

"Не смете ништа да пијете наредних шест сати."

"Али умрећу од жеђи."

"Нећете, примате инфузију, тако да вам тело доби-ја довољно течности."

"Само мало, молим вас."

184

Била је неумољива, ово није била болница у Добо-ју, а и није било Иване да се снађе. Када ми је сестра измерила температуру, рекла ми је да покушам мало да одспавам и тако прекратим време.

"Колико ћу остати овде у шоку?"

"Најмање двадесет четири сата, све зависи како вам се рана понаша, зато боље поштујте све што вам се каже."

Отишла је, опет сам био сам и жедан. Затворио сам очи и покушао да заспим, али ми није никако по-лазило за руком. Био сам усхићен и срећан, питао сам се за колико ће ми нога зарасти и да ли ћу моћи опет да играм баскет са ортацима из краја. На крају сам ипак осетио како ме савладава сан.

* * *

Још једно тапшање по образима. Отворио сам очи и угледао истог оног доктора како стоји изнад мене.

"Богами, да вас нисмо пробудили, ви бисте овако могли недељу дана. Операција је прошла у најбољем реду и мислим да ћемо вас данас по подне пребацити у собу."

"Хвала вам што сте се ипак потрудили око мене."

"Урадио сам све што сам могао, сада само треба да имаш челичну вољу и пребродиш све оно што долази. Видим да си млад и храбар, тако да се не бринем мно-го за тебе."

"Који је данас дан?", питао сам јер сам услед ових путовања, успављивања и буђења потпуно изгубио оријентацију у времену.

"Дан, па дан као и сваки други, спавао си осамна-ест сати, али то је добро, одморио си организам. Био си страшно исцрпљен због свега што ти се догодило. Морам само да ти одам признање за све што си ура-

185

дио. Морам да идем, видећемо се касније када те пре-баце у собу", рече ми доца и намигнувши ми, окрете се на пети и удаљи од мог кревета.

"Сестро, може ли сада мало воде? Прошло је три пута по шест сати и сада могу да попијем три пута ви-ше воде, а и ако би ми дали нешто да ставим у кљун, то би била лутрија."

Сестра се само насмејала и рекла да се одмах вра-ћа. Чини ми се да је прошла вечност пре него што сам је поново угледао. Носила је бокал и чашу за воду.

"Ти баш имаш среће, доктор је рекао да за сат вре-мена можемо да те пребацимо у собу, сада само мало воде, а у соби ће бити и нека супица да се ти, јуначе, нама опоравиш."

Осетио сам да се зеза са мном, што је био добар знак. Стварно сам се осећао срећно. Протестовао сам када сам схватио да нећу добити више од пола чаше воде, али није вредело. Ови на ВМА били су неумољи-ви, права војска, нема шта. Док сам ја кукумавчио и покушавао да преварим сестру за још мало воде, у со-бу је ушло још неколико сестара, које су почеле да ме "скидају" са свих оних апарата и чуда која су пиштала око мене.

"Вежи се, крећемо", почеле су да гурају мој кре-вет, овога пута смо се возили лифтом и видео сам да смо стали на деветом спрату. Возећи ме ходницима, прошли смо поред табле на којој је писало Ортопеди-ја 2. Тако сам бар знао где се налазим. Пре него што су ме увезли у собу, чуо сам да неко трчи ходником и Иванина фаца се појавила изнад мене:

"Мислио си тек тако да се провучеш, лопове, е па неће моћи ове ноћи."

"Шта ћеш ти овде, када си дошла?"

"Шта има везе када сам дошла, битно је да сам до-шла. Ту ти је и мајка, сређује нешто око папира и од-

186

мах ће да дође да те види. Ја сам само извидница, ту ти је и стриц."

"Молим вас, само да га унесемо у собу да не стоји-мо у ходнику, па онда унутра можете да причате", ре-че сестра и гурну кревет кроз отворена врата.

Видео сам да Ивана по обичају хоће да се брецне на њу, али сам јој дао знак очима да ћути. Ипак ово није био Добој, а и боље је да се не свађамо са осо-бљем, јер ко зна какве забране могу да ми напакују. Ускоро смо Ивана и ја остали сами. Соба је имала три кревета, два су била празна. Значи, опет ћу да будем сам. Таман сам нешто хтео да питам Ивану, када су у собу ушли моја Боса и стриц. Мајка је била страшно узнемирена, остарила је преко ноћи. Очи су јој биле тужне иако се трудила да то не покаже. Пришла је кревету и извадила наочаре из торбе. То су биле моје старе наочаре, али су ми поново откриле свет. Видео сам много јасније, а вратила ми се и нека равнотежа. Мајка је задигла чаршав и само ставила руку преко уста и почела да плаче. Стриц јој је пришао и поку-шао да је утеши:

"Ајде, Босо, шта плачеш, па шта би радила да су је одсекли?!" На те моје речи она је само заридала још више. Погледао сам у Ивану која је пиљила у мене. Ви-део сам да је на ивици да не пукне од смеха. Добро сам већ упознао њену нарав и знао сам унапред шта јој је наредни потез.

"Ти стварно ниси нормалан кад се зезаш с таквим стварима, не мораш то са рођеном мајком да радиш", рече ми Ивана и сада стварно прасну у смех.

Ништа ми није било јасно. Пришао ми је стриц, за-грлио ме и чврсто стегнуо:

"0 лудаче мали, па ти још ниси свестан."

"Шта још нисам свестан, чега још нисам свестан, одговори ми?"

187

"Младене, одсекли су ти ногу, мали мој дечаче, ни-како нису могли да је спасу, питање је да ли је сепса узела маха, узели су ти крв на додатна испитивања."

Слушао сам га у неверици, сузе су ми текле низ об-разе. Иако сам био свестан и потпуно спреман да то може да се догоди, сада када сам стварно остао без но-ге, једноставно сам пуко. У том тренутку у собу је ушла сестра носећц послужавник са храном.

"Ти си ме лагала", вриштао сам као лудак.

Сестра ми је пришла са послужавником још не схватајући да се њој обраћам. Када је пришла кревету, ударио сам послужавник руком и кренуо да устанем из кревета вичући као помахнитао. Док сам устајао, иш-чупао сам из вене на десној руци инфузију.

"Слагала си ме, још си се смејала."

"Пазите, пашће..."

Није успела да доврши реченицу до краја, а ја сам већ био на поду. Ударац о хладан под мало ме је повра-тио, а осетио сам да ми је нешто пукло у левој нози. И даље сам имао осећај да ми је нога ту. Погледао сам у ногу и видео само патрљак изнад колена који је био за-мотан у бели завој који се сада бојио црвено, јер је ве-роватно мој пад проузроковао отварање ране и обил-но крварење. Чуо сам сестру како виче да нисам нор-малан и како говори осталима да ме брзо подигну на кревет. Када су стриц и још неко кога нисам видео по-кушали да ме подигну, онесвестио сам се од бола. Ка-сније су ми рекли да сам бунцао, да сам дозивао Лелу. Никоме нисам рекао да сам сањао плаже у Аустрали-ји и сурфовање на дасци. Видео сам и Лелу, махала је са плаже, а око ње су трчкарала деца, наша деца. Сур-фовао сам цео дан, после смо правили роштиљ и ја сам се играо са децом, бацали смо нашем керу фризби. Отишли смо кући, а када смо успавали децу, Лела и ја смо седели испред телевизора и гледали наше омиље-

не филмове, које смо понели из Југе. Гледали смо не-ки ратни филм, сетио сам се рата који је беснео у на-шој земљи, сетио сам се страхота које смо преживља-вали, а сада смо седели у нашој кући на аустралијској плажи и уживали. На телевизору сам видео поруку ко-ју сам написао Лели када сам кренуо у рат, коју је она чувала и која је сада била урамљена и стајала ту на-сред дневне собе да нас увек подсећа на те страшне тренутке. Устао сам и узео је за руке. Лела се само на-смејала. Почео сам да читам наглас.

"Љубави моја обожавана, ништа сем части и љуба-ви не би ме могло задржати крај тебе. Али сад када је рат, веровао бих да сам нечастан не само пред својим друговима, него и пред самим собом када бих своју срећу претпоставио својој дужности и љубави према отаџбини. Ово је последњи растанак. Веруј ми да ћу одмах после рата, ако останем жив и ако ме ти још бу-деш волела, оставити све и долетети теби, да те заувек пригрлим на своје ватрене груди."

Осетио сам да ме буде, а нисам хтео да се пробу-дим. Желео сам да овај сан траје вечно. Отворио сам очи и угледао неке људе око мене, нога ме је ужасно болела. Сви су имали маске на лицу, али сам препо-знао доктора који ме је оперисао. Хтео сам нешто да му кажем, али ме он предухитри.

"Да сам знао да ћете овако да реагујете, везао бих вас за кревет, сада вам је рана прокрварила и имамо проблема да то зауставимо."

"Али моја нога, мислио сам да је нисте одсекли, био сам убеђен у то, чак сам могао и да је осетим", ре-као сам готово плачним гласом, јер сам још био под утиском оног дивног сна у коме сам сурфовао по ау-стралијским плажама, а сада сам схватио да сам се вратио у мој приватни филм страве и ужаса.

189

"Знам, претпостављао сам да ће то тако бити, то вам је условни рефлекс, у наредних неколико дана мо-жда и недеља имаћете осећај да вам је нога и даље ту. Све зависи од тога како то будете прихватали и како о томе будете размишљали. Него, то нам сада није нај-већи проблем. Мораћемо опет да вас оперишемо, јер се гангрена проширила више него што смо претпоста-вили. Данашње анализе крви показују да имате и жу-тицу, а то никако није добро. Верујте ми, морате да будете психички стабилни и да нам помогнете да вам спасемо живот."

Када ми је ово саопштио, у мени као да се све уга-сило. Чинило ми се да ми је неко ампутирао и то мало елана и наде које сам стекао после операције. Колико год да сам среће имао, некако се на крају претапала у несрећу, па онда неки кажу да живот није превртљив. Жутица. То сам сигурно зарадио у оној прљавштини у земуници док сам био жив затрпан, једући оне нареске и јабуку све онако са земљом. Супер, нема шта. Још само да ми саопште да су открили да имам и рак, па да "весеље" буде на врхунцу.

, Докторе, шта ће сада да буде?", упитао сам тихим и сломљеним гласом.

"Не знам, о томе ће одлучити конзилијум лекара сутра ујутро. Највероватније ћемо вам још скратити ногу да бисмо зауставили ширење гангрене, а и то ни-је оно што ме највише брине. Више ме брине ова жу-тица. У стању у ком се сада налазите не можемо да вас лечимо на потребан начин, јер ће вам организам изгу-бити имунитет. А то значи само једно."

Само сам заклимао главом, наговештавајући да ми је потпуно јасно шта покушава да ми каже. Када су ме вратили у собу, сачекао ме је само стриц. Рекао ми је да је моја мајка скоро добила нервни слом после оног мог испада и да ју је послао кући са Иваном. Сео је по-

190

ред мене на ивицу кревета и покушао да ме утеши причом како није све тако црно и како треба да будем храбар. Видео сам да је и он причао са докторима и да отприлике зна у каквом сам стању. Нисам му ништа одговорио. Седели смо и ћутали дуго. Размишљао сам о томе шта би мој матори рекао да је жив и да сада он седи на тој ивици кревета. Али то сада више и није битно. Покушао сам да из дубине душе извучем бар мало наде, али ми то није успевало. Једноставно сам се осећао као да је неко искључио прекидач, као да сам угашен. Био сам без воље за животом. Знао сам да је то најопасније, али ме није било брига.

Моје мисли су одлутале до рова где ми се све ово и десило. Враћао ми се филм, полако се одмотавају-ћи. Мислио сам о свим оним момцима, борцима с ко-јима сам провео последње више него бурне дане. Се-ћање на њих пунило је моје тело неком чудном то-плином. Недостајали су ми, некако сам осећао да припадам њима, да ми није место овде, већ тамо. За-молио сам стрица да ме остави да будем сам, рекао сам му да ми док не сазнамо сутрашњу одлуку - да ли ћу бити опет оперисан или не - нико не долази. Када је стриц отишао, поново сам био сам и почех да од-бројавам минуте и сате до сутрашњег дана. Знао сам да ми од те одлуке све зависи. Чекање ми је падало теже, јер сам био прикован за кревет, а нисам могао ни да шетам. То би без једне ноге било веома тешко. Сати су пролазили споро, вечеру сам одбио, јер ни-сам био у стању да једем. Те ноћи сам поново добио температуру. Сестре су улазиле и пазиле да она не постане критична. Најзад је дошло јутро. Иако је још било лето, први септембарски дан ми је био сив, без-бојан. Сетио сам се да сам се увек почетком септем-бра радовао школи, волео сам школу. Питао сам се колико се неких нових клинаца радује овоме јутру. Ја

191

нисам имао чему да се радујем, очекивао сам лекар-ску визиту као долазак џелата који ће извршити пре-суду. Банули су на врата, било их је толико да сам се препао свих тих белих мантила који су преплавили моју собу. Док су ме загледали и док је један од њих осталима објашњавао мој случај, осећао сам се као заморче које чека да буде тестирано. Угледао сам ли-це доктора који ме је оперисао и по његовом лицу за-кључио да ми се не спрема ништа добро. Када је ви-зита завршена, сви су напустили собу осим оног глав-ног и доктора који ми је одфикарио ногу.

"Ви сте упознати са својим стањем. Желим да вам саопштим да је донета одлука да вас поново оперише-мо, надамо се најбољем, мада ћу бити искрен с вама, јер не желим да живите у илузији. Ово је врло компли-кована ситуација и ми ћемо урадити све што је у нашој моћи."

Климнуо сам главом и кисело се насмејао. Ове по-следње речи су ми биле познате, пред сваку операци-ју су ми говорили: "Ми ћемо учинити све што је у на-шој моћи." Као да су знали унапред да ће нешто кре-нути наопако, па се тобоже правдају и вајкају. Нисам ништа хтео ни да кажем, ни да питам, ионако је све било изван моје моћи. Када су отишли, у собу су ушле две сестре и рекле да ће почети да ме спремају за опе-рацију која је била заказана за десет сати. Извеле су ме у ходник и вожња је почела. Исти ходници, исти лифт, иста неонска светлост. Бројање до шест и то-тални мрак. Неизвесност. Био сам препуштен други-ма, једино што је од мене зависило, било је то да по-вратим вољу за животом. Нисам је имао, она је у ме-ни замрла када сам осетио да у гласовима лекара не-ма оптимизма.

Познато лупкање по образима било је знак да је време да се пробудим из анестезије. Чуо сам неколико

792

гласова и познато зујање апарата шок-собе. Невољно сам отворио очи и вратио се у стварност која ми је па-дала теже него претходни пут. Лекар је већ поновио устаљену фразу како је све протекло у најбољем реду, мислећи при том да им нисам рикнуо за време опера-ције, што им је било најважније. Искључио сам мозак. Нисам желео поново да слушам исте реченице. Жедан и мамуран, воду нисам ни хтео да тражим, јер сам од-говор знао унапред. Загледао сам се у једну тачку на зиду и сачекао да сви оду. Опет она иста самоћа и она иста жеђ. Све се некако сувише често понавља у по-следњих десетак дана. Прошао је један дан, а ја сам и даље био у шок-соби. Прошло је недељу дана, а ја сам и даље био у истој шок-соби. Осећао сам се све слаби-је. Живот је полако цурио из мене. Некако то човек осећа. Не знам ни сам колико је дана прошло, нисам ни хтео да питам сестре које су ме редовно обилазиле да би ме нахраниле, помогле око тоалета. Јео сам ме-ханички, једва сам успевао да жваћем. Најгоре од све-га су ми падале разне гуске, патке и како се већ зову те одвратне ствари које се стављају испод непокретних пацијената. Сваки пут сам морао да зовем сестру да ми обрише гузицу. То је било понижење.

*Ј* Ф Ф

Тога јутра дошао је брица. Имао је танке гумене рукавице и маску преко лица. Питао сам га да нисам можда и губав, поред свега. Извињавао се и рекао ми да он само ради по правилима. Када је завршио са бри-јањем, питао сам га да ли можда има огледало, нисам се видео не знам ни сам колико дуго. Када живимо не-ким нормалним животом, немамо прилике да се уже-лимо свога сопственог лика. Пружио ми је огледалце и оно што сам видео у њему докусурило ме је. Ја више

193

нисам био ја. Моје лице је имало одвратну жуту боју, такву сам виђао само на лицима мртваца, и то после два дана од смрти. Око очију сам имао црне подочња-ке, а саме очи упале у дупље. Наочаре су ми биле огромне наспрам лица и главе, која ми се чудно сма-њила и изгледала као да је дечија. Брица је отишао, а ја сам остао сам са још црњим мислима него јуче и прекјуче. Сада сам већ био убеђен да сам готов. Човек то осети. Нисам могао да објасним због чега сам то осећао, али сам некако знао. Бунило ме и то што ми нико већ неколико дана није долазио у посету. Знао сам да би Часлав могао да издејствује да ме посети и усред операције. Све те мисли су још само више по-тврђивале моје сумње.

Док сам тако претурао по глави црне мисли, у шок је ушао лекар који ме је оперисао. Имао је укочен израз лица, који је већ све говорио уместо њега. Обавестио ме је да ћу бити пребачен на друго одељење - инфек-тивно. Не могу да ризикују да заразим цео спрат жути-цом. Нисам му ништа одговорио, само сам климнуо главом. Стегао ме је за раме и изашао. То као да је зна-чило: ,Јебига, то је то, путуј игумане!" Убрзо су дошле две сестре и два "брата". Водили су ме на друго одеље-ње. Сазнао сам да имам посету. Претпоставио сам да су то Боса и стриц, Часлав, можда Ивана ако је још ту. Нико ми више није падао на памет. Опет је почела иста вожња ходницима, неонке, лифт, све већ виђено и по-знато. Једино што овог пута није водио у операциону салу, која нуди неку наду. Не, овога пута су ме возили у неки запећак, у карантин, да ме склоне. Вероватно ви-ше нису могаи ни да ме гледају, нити да ураде било шта за мене. Нисам их кривио, био сам убеђен да су сви ура-дили све што је било у људској моћи. Мој случај се ве-роватно отргао контроли, тровање крви, па онда, поврх свега, жутица. Срање комплетно. Не знам ни како би

194

ми, и да могу, помогли кад сам изгубио сваку вољу и ни-сам се уопште трудио да побољшам своју позицију. Се-тио сам се мога капетана док смо били још код Вукова-ра. Говорио је да је човек највећа животиња и да ми ни-смо ни свесни шта све човек може да издржи. Тврдио је да је све у глави. Воља и ум су јачи од сваке сирове сна-ге. Нажалост, у себи нисам препознавао никакву живо-тињу, нити сам успевао да изнедрим делић воље за би-ло чим, па ни за животом. Да ли је требало да у оном сну послушам "онога" и пођем с њим? Да ли би све би-ло другачије, да ли? Не, моја душа припада само мени, а срце Богу и народу. Све остало је бесмислено. Зашто сам се онда борио, зашто сам изгубио ногу, зашто ми се ово дешава? Боље је овако, бар ћу да почивам у миру, бар се нећу пећи на свим оним ватрама и кувати у смо-ли зато што сам продао душу. Када сам стигао својим возним креветом до новог пребивалишта, угледао сам Часлава и неког ко ми је био познат, али нисам могао да се сетим одакле. Увезли су ме унутра и опет прика-чили на нека црева. Сестре су им рекле да ме не зама-рају, јер сам сувише слаб.

"Где си, јуначе? Изгледаш као да су ти све лађе по-тонуле."

"Чаславе, где је Боса?"

"Рекли су ми у каквом си стању, па сам прво хтео ја да те видим, а онда морам мало да је припремим. Знаш и сам да је ово све превише за њу. Прво матори, па сад све ово с тобом. Остарила је преко ноћи. Стриц ти се извињава, почела су му предавања. Ових дана нас нису никако пустили да те видимо..."

"Знам, живот иде даље."

Часлав је само стиснуо усне и спустио главу, није ништа морао ни да каже. Све је било јасно.

"Брате, ти се мене не сећаш, еј, човече, ја сам, Цврле."

195

Чим је проговорио својим храпавим гласом, сетио сам се Цврлета из краја. Наркоман у пензији, дроги-рао се петнаест година, па онда престао. Сад вероват-но вегетира по крају, мува девизе и чека да га ови но-ви клинци часте пивом или му дају да им опере њихо-ва бесна кола. Тако је вероватно зарађивао за живот. Тако зарађују у свим крајевима пропали мангупи који су се у младости још за време Тита навадили на хорс и уживали у благодетним временима у којима смо могли да живимо код ћалета и кеве, на вересију. Цврле је бар био жив, за разлику од многих који су рикнули јер су се овердозирали или покупили сиду.

"Де си, Цврле, преваранту стари, извини, нисам те одмах препознао, нисам се надао да ћу тебе видети ов-

де."

"Е брате, на муци се познају јунаци."

"Шта има у крају, је л' пикате баскет?", питао сам тихим и полусломљеним гласом, и знао да више ника-да нећу видети ни крај, ни баскет.

"Туга, брате, туга, не могу да верујем да си то ти. Говорио је теби матори Цврле шта је рат, а ви мисли-ли: ма нема наркоман појма. Туга, брате, туга."

Нисам знао шта да му одговорим. Вероватно је ужицкао нецце за џоинт, за нешто друго није имао кинту, а када би се ушприцао, вероватно би му то би-ло последње.

, Јеси ли видео некога од оних наших?"

"Који твоји, брате, три дана их зовем: ајмо код Ћо-ре, а они, брате, ово, оно, жутица, стид га, модне и остале форе. Туга, брате, туга. Ма кажем ти, све су то пичкетине. Увек су кењали који ће ти то... У кафани Србија до Токија, а кад треба онда... Туга, брате, туга. Него, знаш, брате, журим, имам неку комбинацију, па знаш оно да не пропустим, чисто знаш оно, брате. Свратио сам да те видим."

196

Први пут после не знам ни сам колико времена успео сам да се насмејем. Да ми је неко рекао да пога-ђам сто пута ко би у оваквој ситуацији дошао да ме ви-ди, не бих погодио. Цврле! Поред толиких ортака, до-шао је Цврле наркоман. Тада сам схватио да сам, за-право, остао без пријатеља, Питао сам се да ли сам их уопште и имао. Знао сам одговор: јесам, али тамо пре-ко Дрине, у рововима. Туга је кад човек схвати да је целог живота живео у некој илузији. Мој крај. Моји ортаци. Тако сам увек мислио и о томе сам причао онима које сам сматрао колегама по оружју. Нажа-лост, нисам у њима видео пријатеље. Сада, када сам жудео за правим пријатељима, схватио сам да их овде немам. И најјачи човек је без пријатеља веома слаб. Право пријатељство је јаче и од ватре и од воде. Лоше је када човек примети да нема пријатеља тек онда ка-да су му заиста потребни. Пријатељ је најбоља имови-на у животу, само рука правога пријатеља може да из-вади трн из срца. Нажалост, тога сада око мене није било.

Када је Цврле отишао, Часлав је рекао да иде да доведе Босу, умирала је од жеље да ме види. Хтео сам да га замолим да је не доводи, нисам желео да ме види у оваквом стању, али стање је сутра могло бити и го-ре. На крају крајева, она ми је мајка.

Сусрет с мајком ми је ипак био тежак и мучан. Она је само плакала, а ја сам само ћутао. Једноставно, ни-је било места причи. Часлав је био напољу испред со-бе, молио сам Бога да нађе неки разлог и уђе како би прекинуо ову агонију. Осећао сам да ми се мозак гаси.

"Иди, Босо, кући, иди и не брини за мене, бићу ја добро."

"Ти ово своје стање називаш добрим?", глас није могао даље, губио се у јецају и сузама.

197

Часлав као да је осетио мој телепатски зов, ушао је у собу, а ја сам искористио прилику да му, док је Боса претурала по торби тражећи папирну марамицу, дам знак главом и очима да је изведе, било је и суви-ше тешко то ћутање. Промрмљао јој је нешто на уво, а она је још више почела да плаче. Нагнуо се поново и још нешто рекао. Боса је одједном престала да пла-че. Почела је да пакује своје ствари и дуго се са мном опраштала, говорећи да ће доћи сутра. Када је иза-шла, морам признати да ми је лакнуло. Боса је знала да само чудо може да ме спасе, а ја више нисам веро-вао ни у какво чудо. Једноставно сам се препустио судбини. Сетио сам се да ми је једном Часлав рекао да срећа прати храбре. Овде више нисам препознавао срећу. Осећао сам да је дошло време да одем и да се нађем са онима који су ми били прави пријатељи, бра-ћа по оружју. При самој помисли на Влатка, Гавру, Рамзеса и остале, кренуле су ми сузе. Још мало, дола-зим. Замолио сам Часлава да ме остави. Уморио сам се, нисам био ни за друштво ни за причу. Дан и ноћ сам провео између сна и јаве, све ми је некако проми-цало пред очима као на видео-биму, мој живот се сла-гао у слике. Сутрадан су ми у посету дошли Часлав и стриц. Био сам безвољнији него претходних дана, лакнуло ми је када сам видео да Боса није с њима. Ви-дели су у каквом сам стању и нису наваљивали на при-чу. Прекинуо сам тишину и скоро шапатом позвао Часлава.

"Мораш нешто да урадиш за мене."

"Само реци, урадићу све што је у мојој моћи."

"Приђи да ти шапнем."

Часлав се нагнуо и ја сам му дуго шапутао на уво. Када сам завршио, он је почео да се смеје својим дубо-ким гласом, али онако од срца. Насмејао сам се и ја, али само крајевима усан 757e42hh 072;, за толико сам имао снаге.

198

"Ти стварно ниси нормалан, свашта сам чуо у жи-воту, али ово. Не знам, то ће бити веома тешко, поку-шаћу."

"Чекајте, зар ја не могу да чујем о чему ви то?", упитао је мој стриц.

"Не, ово не сме да се изговори наглас да не чује зло, али ћеш сазнати врло брзо ако успем да му испу-ним жељу."

Сада сам све наде полагао у Часлава. Наредни да-ни су пролазили споро у ишчекивању одговора. Једно-га јутра се напокон појавио с неким доктором. Био је чудно обучен. Рекао ми је да је успео да заврши то што сам га молио, али треба да потпишем неке папи-ре. Потписао сам, нисам ни гледао шта је. Доктор је само узео то што сам потписао и промрмљао нешто.

"Ето, сређено је, да ли си спреман?"

"Него шта, само то и чекам. Каква ти је то одећа?"

"То је одећа мог тајног братства, нећу да те зама-рам тиме, а и не волим о томе да причам. Него ти ми реци кад може и идемо."

"Одмах! Одмах!"

* *

Срце ми је заиграло када сам кроз прозор препо-знао да са асфалта силазимо на макадамски пут, већ је била јесен, а шуме су имале ону чаробну мешавину боја. Све се пресијавало у окер, златним и браон тоно-вима под зрацима сунца Михољског лета. Док смо се приближавали месту за које сам чувао последњи атом снаге, срце ми је тукло као лудо. Желео сам да се све заврши ту где је на неки начин и почело. Када смо пришли до оне лакат-кривине, за коју ми је Ивана опи-сала да је на њој требало да буде постављена заседа, видео сам мноштво војних и цивилних возила парки-

199

раних поред пута. Много људи, помислио сам. Возило хитне помоћи је стало скоро на истом оном месту са кога су ме изнели онога дана из шуме кроз коју се при-лазило рову. Изнели су ме на носилима. Људи у уни-формама су се тискали да ме виде. Сви су ћутали. Ка-да би видели на шта личим онако мршав, сув и жут, са-мо су се крстили и мрмљали ратну молитву. Часлав је очигледно већ обелоданио моју последњу жељу - да завршим овде цце сам за све године ратовања доживео најтежу битку у свом животу, коју сам водио од њеног почетка до свога краја. За оволики свет који се оку-пио сигурно је била заслужна Ивана. Знао сам да су сви ти људи дошли због поштовања према неком Ћо-ри, Београђанину, који је уместо удобности живота у Србији, изабрао неудобност босан 757e42hh 089;ких врлети. Сма-трали су ме за једног од својих. Био сам поносан. Угле-дао сам мајора како се гура кроз масу да би ми при-шао, сада је имао чин потпуковника. Дошао је до но-сила која су држала четворица бораца, стао крај мене да бих га боље видео и поздравио ме војнички. Жамор је замро, у његовим очима сам видео сузе. Имао сам осећај да жели нешто да каже, али није могао. Успео је само да процеди кроз зубе, гутајући кнедлу: "За мном." То се односило на ову четворицу што су ме но-сила. Пели смо се сад већ познатом стазом уз шумицу, ка рову. Часлав, који је ишао уз носила, рекао ми је да не могу сви да иду горе, јер је то још борбени положај. Боса, Ивана, свештеник и нова смена која је сада била у рову чекали су ме горе. Када смо пролазили поред онога места где сам видео заробљене муслиманске борце, само сам се осмехнуо. Нисам осећао бес, ни мр-жњу, апсолутно ништа. А и зашто бих, то се све оди-грало како се одиграло. Уосталом, нико ме није тукао по ушима ни да полазим у овај несрећни рат. С друге стране, нисам имао права да кривим ни муслимане,

200

они су се борили за своје, а ми за своје, и то је тако требало прихватити. Уверен сам да ћемо опет једнога дана када се рат заврши, а мораће да се заврши, јер сваки рат колико год да траје, мора да буде готов, за-боравити мржњу. Минуће бол, опет ће раја бити зајед-но. Додуше, остаће многе ране, за време, које их, ка-жу, све лечи. Осетио сам спокој. Опроштено им је све. Нама ће судити Бог, њима Алах, нама ће се смејати ђаво, њима шејтан. Бићемо на истоме. Видео сам да излазимо из шумице и полако улазимо у један од кра-кова помоћних ровова. Како овде нису могла сва че-творица да ме носе, понела су ме само двојица. Ишли смо лагано према главном рову. Колико сам могао да видим, много тога је било поправљено. Ту и тамо су се видели трагови од већих артиљеријских пројектила, које нису успели да закопају. То ме на тренутак врати у дане борбе. Када су ме унели у главни ров, био сам потпуно миран. Био сам спреман за оно због чега сам и дошао. Да умрем. Да умрем на месту где су умрли сви они који су ми били драги. Док су ме носили кроз ров, видео сам да има неких малих измена, обузела ме је нека радост, осећао сам се као свој на своме. Спу-стили су ме, а ја сам наслонио мршаву и пожутелу ру-ку и узео неколико груменова земље. Хтео сам да по-миришем земљу коју сам толико заволео. Уочио сам да су изградили нову земуницу. Рекли су ми да стару нису хтели да обнављају због поштовања према свима онима који су тамо погинули и које су једва извукли да би могли да их пристојно сахране. Све је било онако како сам замолио Часлава да буде. Угледао сам Босу како стоји са стране заједно са Иваном. Нису плакале, биле су храбре. Свештеник је пришао носилима. Пи-тао сам га да ли треба да се исповедим. Рекао ми је да људи као ја имају чисту душу и да ће ме Господ Бог примити раширених руку. Обузела ме је нека милина,

201

успео сам да издржим овај напорни пут и вратио се на ово место судбине. Замолио сам их да ме подигну ви-соко изнад рова. Хтео сам да још једном видим те пре-деле, та брда и чуке, поток и букову шуму која се пре-сијавала на овоме варљивом јесењем сунцу. Било је време да кренем. Подигоше ме, а ветар ми нанесе ко-су преко лица. Миловао ме и шапутао да ће он понети моју душу у небеске висине. Нисам хтео да се опра-штам, сви су знали зашто сам дошао, и зашто одлазим. Није имало шта да се каже. Удахнуо сам ваздух лага-но, као да сам га сркнуо, затворио очи и осетио се ла-ким као перце. Да ли смрт изгледа овако, ако је то, он-да и није тако страшно, већ више чаробно и величан-ствено. Осетио сам како ми душа напушта тело. Сте-гао сам грумен земље у руци и препустио се свему што је долазило. Погледао сам према небу, према сунцу. Очекивао сам да ћу видети анђеле. И угледао сам их. Сви су били тамо, раширених крила чекали су ме Ди-нарац, Рамзес, Куки, Влатко, Гавра... Сви које сам же-лео да сретнем. Још један поглед на земљу. Моје тело су још држали на носилима изнад рова. Видео сам се-бе спокојног и мирног. Свештеник је махао кандилом у тишини. Осетио сам мирис тамјана. Видео сам Босу, Ивану, Часлава како стоје мирно и гордо. Ископана земља која је личила на тамне змије, вијугала је по вр-ховима брда. Гледао сам ту танку змију која је појела читаве генерације у овом рату. Видео сам ровове на-ше младости.

Обследовать

Загружать

Контакте

Milorad Ulemek:

разное

ДРУГИЕ ДОКУМЕНТЫ